Lagan, kompaktnih dimenzija i jeftin za proizvodnju “Berettin” automat je bezmalo šezdesetogodišnjak, no mnogi pripadnici Karabinjera smatraju ga i dalje pouzdanim službenim oružjem
Gledajuć seriju "Hobotnica" u oči mi je upao jedan nepoznati automat, kojeg do tada nisam viđao. Svojim zanimljivim linijama plenio mi je pažnju, ali me je nerviralo što nisam bio u stanju da ga identifikujem. Prošlo je od tada prilično godina dok nisam saznao da je u pitanju italijanski automat PM-12, produkt jednog od najvećih i najpoznatijih proizvođača vatrenog oružja, čuvene “Berete”.
Ekonomska pomoć “Bereti”
Italija je kraj Drugog svetskog rata dočekala na pomalo šizofren način. Iako su pre samo godinu dana bili Hitlerovi najverniji saveznici, Amerikance i Britance su na ulicama dočekali široko raširenih ruku, sa cvećem i poljupcima. čuveni Maršalov plan predviđao i ogromnu ekonomsku pomoć Italiji, čiji su privrednici znali da je iskoriste na pravi način.
Pročitajte još: Šta donosi četvrta generacija SRS repetirki?
Upravo jedan od tih privrednih subjekata bila je i kompanija “Pietro Beretta”. Jedan od njenih konstruktora, Domeniko Salca, početkom pedesetiih godina prošlog veka eksperimentisao je sa raznim domaćim i stranim konstrukcijama oružja. NJegova ideja je da razvije nov i moderan automat, ali tako da bude pouzdan kao stari “Beretin” M.A.B. M-1938 koji je bio u širokoj vojnoj upotrebi. Takođe, automat je trebalo da bude lagan, kompaktnih dimenzija i jeftiniji za proizvodnju od starijeg brata. Na taj način bi se eliminisale slabe strane predratnog modela.
U naoružanju policije i Vazduhoplovstva
Tako se već 1953. godine pojavio eksperimentalni Model 6, na kome su primenjeni presovani limovi i teleskopski zatvarač, što će ostati zajedničko za sve naredne razvojne modele. Napokon, 1958. Salca i njegov konstruktorski tim završavaju rad na onome što postaje poznato kao PM-12, kada počinje i njegova proizvodnja u maloj seriji. Italijanske policijske službe i vojska ga usvajaju u naoružanje 1961. godine. Nabavljene su manje količine za mornaričke komandose, ali je Vazduhoplovstvo novi automat prihvatilo sa oduševljenjem i masovno ga koristilo za obezbeđivanje aerodroma. Daleko veći je internacionalni uspeh, gde je PM-12 bio pravi hit, a i danas je u širokoj upotrebi u Južnoj Americi i Aziji. Dopuštamo sebi slobodu, da kažemo kako se to desilo s punim pravom.
Pročitajte još: Koliko se trzaj lagane puške pri ispaljivanju snažne municije, razlikuje od kopita mazge koja se rita?
Sam automat je vrlo zanimljiv, iako konstrukcijski nije doneo ništa novo ili revolucionarno. Ipak, način na koji je urađena kompilacija ranije primenjenih rešenja, iznedrio je prvoklasno vojno- policijsko oružje. Kako bi pojeftinili proizvodnju i olakšali novo oružje “Bereta” je primenila presovanje lima pri izradi sanduka sa teleskopskim zatvaračem, a umesto drvenog odlučili su se za preklopni kundak.
Kompilacija proverenih rešenja
Ovaj sanduk je vrlo zanimljivo rešen. Sa unutrašnje strane, u delu koji smešta i vodi zatvarač, urađeni su uzdužni žlebovi, čija uloga je bila da prilikom kretanja zatvarača u sebe prime nečistoću, kako bi se zatvarač nesmetano kretao. Svi spojevi su urađeni tačkastim varenjem i vrlo su kvalitetno izvedeni, kao i celokupan sanduk. Sa leve prednje strane se nalazi aksijalan prorez za kretanje ručice zavarača, dok se otvor za izbacivanje čaura nalazi sa desne. Prednji nišan je standardni stubić podesiv po visini i pravcu, dok je zadnji nišan otvorenog preklopnog tipa, podešen za daljine od 100 i 200 metara. Uvodnik okvira je vrlo dug i dobro fiksira okvir u oružju, tako da nema neprijatnog klimanja. Automat koristi okvire kapaciteta 20, 32 i 40 metaka.
Na prednjoj strani sanduka su urađeni grubi navoji koji služe za fiksiranje cevi.
Kao zaštitu od rđanja, Italijani su odabrali fosfatizaciju i farbanje. Ovo se očigledno pokazalo kao pun pogodak jer tip zaštite nije izmenjen ni do danas.
Odvrtanjem utvrđivača cevi koji je u obliku velike matice, moguće je njeno vađenje iz sanduka, zajedno sa teleskopskim zatvaračem. Utvrđivač cevi ima svoj utvrđivač koji je rešen poput izraelskog Uzija. Na ovaj način je omogućeno lako rasklapanje i sklapanje, ali i izmena cevi po potrebi. Takođe, ovaj sistem je podesan i za montiranje prigušivača, bez nekih posebnih dorada. Cev je kvalitetno i precizno urađena, sa šest polja i žlebova, korakom 1:250 milimetara, tvrdo je hromirana iznutra i ima maksimalnu dužinu od 200 milimetara. Ovo je sasvim dovoljno da zrno metka 9 mm Para dobije početnu brzinu od 430 m/s i ispolji svoje potencijale
“Špageti Uzi”
Automat PM-12 koristi slobodni, otvoreni zatvarač teleskopskog tipa, što znači da ne postoji posebno bravljenje, već je u momentu opaljenja cev sa metkom u njoj zatvorena samo masom zatvarača i udarne opruge. Takođe, ovo implicira upotrebu fiksne udarne igle i da se zatvarač pred otvaranje vatre nalazi u zadnjem položaju. I na kraju, teleskopski zatvarač znači da se jedan njegov deo (u ovom slučaju oko njegove dve trećine) nalazi oko cevi. Preostala trećina služi za smeštanje čela zatvarača, udarne igle, izvlakača i za pravilno pozicioniranje udarne opruge. Ovakvo rešenje je prvi primenio čehoslovački konstrukotr Vaclav Holek, a proslavio ga je širom sveta izraelski Uzi. Ovo je, ujedno, razlog zašto je Beretta PM-12 u određenim krugovima poznata i kao “špageti Uzi”.
Prednosti ovakvog tipa zatvarača su brojne. Kao prvo, smanjuje se dužina sanduka i posledično samog oružja, koja iznosi samo 418 milimetara sa sklopljenim kundakom. Dalje, sa zatvaračem “omotanim” oko cevi manje se menja balans oružja, što umnogo pomaže kod boljeg grupisanja pogodaka pri rafalnoj paljbi.
Laka kontrola prilikom pucanja
Kako se Domeniko Salca odlučio da zatvarač ima dug hod od čak 124 milimetra, dobila se vrlo mala brzina paljbe, koja iznosi oko 550 metaka u minuti, odnosno oko devet metka u sekundi. Zahvaljujući svemu ovome, kao i prednjoj ručici, dobijeno je oružje koje se vanserijski lako kontroliše, čak i pri gađanju jednom rukom. Pritom sve ovo se postiglo bez ikakve upotrebe kompenzatora ili gasne kočnice. Što se bezbednosti tiče, konsruktor je upotrebio nekoliko rešenja. Na prvom mestu kočnicu koja koči okidač, a na prednjem delu zadnjeg rukohvata, implementirana je automatska kočnica da ukoči zatvarač i okidač.
Modifikacije za Karabinjere
Prva modifikacija automata urađena je 1978. godine. Pored jedinačne i rafalne paljbe, PM-12 je dobio mogućnost ograničenih rafala od tri metka (od čega se kasnije odustalo), a osamdesetih je usvojena bočna poluga sa dvostrukom ulogom - poluge kočnice i regulatora paljbe. Odbačen je otvoreni nišan a prihvaćen diopterski. Izveden je na preklop i podešen za daljine od 100 i 200 metara. Ovaj put, zadnji nišan je dobio mogućnost podešavanja po pravcu. Kako je u to vreme već postalo normalno da razni specijalci kače baterijske lampe na oružje, “Beretta” je razvila poseban prednji rukohvat gde je smeštena jedna takva lampa. Zbog svih ovih promena, automat je dobio novu oznaku, PM-12S.
Na zahtev Karabinjera pored već dva postojeća sigurnosna sistema, ugrađena je kočnica smeštena na ručici zatvarača. Ukoliko zatvarač ne povučemo skroz do kraja, a otpusti se ručica, neće doći do neželjenog opaljenja. Ovako modifikovano oružje dobilo je oznaku M-12S2.
Pročitajte još: U jednom komadu oružje za lov i samoodbranu: Ruger je stigao - pravac strelište (FOTO)
Prema rečima nekolicine vrsnih poznavalaca oružja iz redova Karabinjera, automat je vrlo pouzdan i odlično se kontroliše. Mnogi od njih smatraju da je potpuno bespotrebno preoružavanje nekim drugim modelima, jer su postojeći i dalje odlična oružja koja su u stanju da odgovore svim izazovima. I potpuno se slažemo sa njima!
foto: arhiva Berete
