"Помирила сам се са тим да се нећу остварити као мајка''
Наташа Ритер је рођена Новосађанка, која последњих десетак година живи у Сремским Карловцима, има 53 године, и ради на Факултету техничких наука у Новом Саду. И све то није ништа посебно и важно, али је њена животна прича ипак специфична.
Наиме, она је мама сада већ једанаестогодишње девојчице коју је родила у својој 42. години.
У разговору за "Блиц", она је испричала своју необичну причу, у нади да ће инспирисати друге жене, као и породице које су, можда не својом вољом, одустали од идеје да ће икада постати родитељи.
- Свог бившег супруга сам упознала као тинејџерка. То је била љубав на први поглед, младалачка, пуна планова о заједничком животу. Трајала је 20-так година. Као и свака девојка која је заљубљена, пожелела сам да се остварим и као мајка. Сањала сам како ће наше дете изгледати, прижељкивала да ћу добити девојчицу и одувек сам знала да ћу јој дати име Дајана. По принцези Дајани јер ми је била омиљени лик. Не зато што је била принцеза, већ ме је очаравала њена доброта, хуманост, осмех. Међутим, године су пролазиле. Месец за месецом, година за годином и ништа - почиње Наташа своју причу за "Блиц".
Како каже, што се више приближавала четрдесетим годинама, било јој је све теже. Њене другарице су добијале децу, а њен свет је испуњавала туга.
- Период живота пре моје 40. године био је период велике празнине и тихе патње. Не могу да вам опишем какви су то емотивни и психички ударци били у жељи за дететом. Надате се, надате и надате и ништа! Моје другарице су једна за другом добијале децу, ја сам се радовала њиховој срећи али у исто време и доживљавала сваку њихову трудноћу као шамар. Тешка психичка борба била је у мени. После неколико година неупселих покушаја да затрудним, супруг и ја смо одлучили да одемо код доктора и да се проверимо. Међутим, опет шамар, доктор нам је рекао да ми нећемо моћи да имамо децу. Тада је требало то прихватити и живети са тим - рекла је Наташа, и додала да је убрзо након тога пожелела да усвоји дете, међутим њен тадашњи муж није био спреман на тај корак. Како год, временом су се удаљили а онда и растали.
Фото: Фацебоок принтсцреен/ Наташа Ритер
- Али чудни су путеви господњи, што би рекли старији. У друштву у којем сам се кретала, упознала сам свог садашњег супруга. Пошто је показивао симпатије, и био јако упоран и одлучан у својој намери, одлучила сам да му дам шансу, у нади да ћу барем у свом животу имати љубав од мушкарца, ако ћу бити ускраћена за љубав детета.
- И тако, ја у том моменту имам 42 године, циклус почиње да ми касни, горушица ме мучи. Али опет, с обзиром да сам у младости имала проблем са желуцем, све сам то приписивала старим бољкама и почетку менопаузе. Ипак, одем код доктора да се исконтролишем, изнесем тегобе и одмах како то бива, крене цео процес са анализима, гинекологом... - објашњава Наташа за "Блиц" усхићено нам наговештавајући да следи најзанимљивији и најнеобичнији тренутак у њеном животу.
- Дођем код гинеколога, који ми одмах препоручи ултразвук, чисто ради преветниве да прегледа да ли је све у реду. Гледа, диктира сестри, миом на материци на предњем зиду, има и једна цистица на десном јајнику - мени већ јасно, ето отуд моје муке које имам. И како доктор не престаје да прича, у једном тренутку каже: "све је ово ок, али ви овде имате и једну лепу велику бебу!" Ма не верујем рођеним ушима! "Јесте ли сигурни" питам ја, она укључује ехо, окреће ми монитор имам шта да видим и шта да чујем! Срце моје бебе удара најјаче што може, да својој мами покаже да је заиста ту!
- Прво што ми је прошло кроз главу, да ли ће тај миом, циста, сметати мојој трудноћи, плоду?! Докторка ме уверава да неће, јер је беба на другом крају материце, и да ће све бити ок. Питала ме је тада да ли ћу бебу задржати, мислим се- наравно, на друге ствари не желим ни да мислим! Из ординације сам изашла срећна, радосна, у неверици да је заиста то тако лако, а мени годинама било тако тешко. Желела сам да вриснем из све снаге од среће, да цео град зна - присећа се она.
Фото: Фацебоок принтсцреен/ Наташа Ритер
Наташу смо питали и како је њена околина реаговала на чињеницу да је трудна.
- Као што рекох желела сам целом граду да разгласим своју нову ситуацију, једва сам дочекала да то поделим са колегиницама, пријатељима, супругом. Мада опет нисам била сигурна како ће сада већ мој супруг на то реаговати, јер се и он опорављао од развода и има већ двоје деце. Али верујте ми, исто тако сам знала да са њим или без њега ја ћу то дете родити, пре свега себи и својој жељи још из младости да се остварим као мајка. Какав је то осећај, не можете ни замислити, све што знам, знам да то мало биће не дам низашта на свету.
- Сећам се да сам супругу тада рекла да ћу разумети ако му не одговара да има бебу, да може да оде, да га нећу оптерићивати са тим никада. Међутим, хвала Богу, све је било у најбољем реду. Он је то прихватио уз осмех као и ја сама. Такође моја мајка, брат као и пријатељи, прихватили су новонасталу ситацију на најбољи могући начин, били су уз мене и заједно са мном делили моју срећу - додаје она.
С обзиром да трудноћа у четрдесетим носи са собом и ризике, Наташа нам је открила да ли је имала икаквих тегоба или страхова током трудноће.
- Интересантно, прво морам ово да кажем, ја ни једног момента нисам помислила да ли ћу моћи ту трудноћу да изнесем, да ли ће бити све ок, јер сам знала да хоће! Што се тиче тегоба, заиста никакве тегобе нисам имала, чак нисам била нешто ни прохтевна трудница. Само сам уживала у својој трудноћи, причала својој беби и чекала дан када ћемо се упознати. На експертном ултразвуку је било све добро, нарочито налаз на Даунов синдром - присећа се госпођа Ритер и открива да је чврсто веровала да че на свет донети здраву девојчицу упркос малом проблему који ју је задсио у 8. месецу трудноће.
- У 8. месецу сам добила вишак плодове воде узрокован гестацијским дијабетесом. Но то ме није ни најмање уплашило, једино што сам морала до порођаја да будем у клиници за гинекологију и акушерство - Бетанија, где сам провела 3 недеље. Након тог периода, доктори су одлучили да се раније породим, односно тако је беба захтевала. Породила сам се царским резом. И то је хвала Богу прошло све како треба. На свет сам донела лепу здраву девојчицу, и ту ми се жеља испунила, добила сам моју Ладy Ди како је од милоште зовем. Моју Дајану!
У свему сам уживала, ништа ми није тешко падало. Иако негде код народа важи да што је породиља старија, то јој је теже да да се опорави, ја сам се заиста брзо опоравила, у жељи да могу бити сто више око бебе. Ни једног момента ме није плашило како ћу и шта ћу, хоћу ли се снаћи, нас две смо направиле наш мали микрокосмос. Уживамо када смо заједно, савршено се разумемо.
Фото: Инстаграм принтсцреен/натаса_ритер
Наташа нам је дала и одговор на питање шта су предности а шта мане мајчинства у 40тим годинама:
- Мане са моје тачке гледишта не постоје. Битно је да сте за ту улогу заиста спремни и ведри духом. Небитно колико година имате. Ја сам имала осећај као да ми је 30. Ипак, у мојим годинама ви знате праве вредности, посвећени сте свом детету у сваком смислу, у сваком моменту. Не кажем да су младје мајке у неком страху, али ваљда након толико година живота, ви онда умете да цените сваки тренутак са вашом бебом. Немате нападе панике ако је болесно, ако је пало, ако плаче. Тако и око васпитања. Постављате јасне границе и лимите. Тако и себе устројите да морате да водите рачуна о себи, о свом физичком и менталном здрављу јер ћете свом детету требати још дуго.
Што се тиче поруке које би упутила другим женама, Наташа им је поручила да нису саме и да не одустају:
- Из разлога што знам кроз шта жене заиста пролазе у том ишчекивању и надању да ће се остварити као мајке, желим да им поручим да знају да нису саме! Има јако много жена са истим проблемом. Заиста желим да поручим свим женама које су у ситуацији као што сам била и ја. Немојте одустајати никада, јер живот за све има своје разлоге. Ако добијете своје прво, друго дете у зрелијим годинама не плашите се. Грлите их, мазите, успављујте када год то траже. Нећете их размазити, само ћете направити бољу емотивну конекцију. Они ће знати без и да то изустите да су вољени, да су поред вас сигурни. И немојте се либити, кад год сте у прилци реците да их волите. Да је тешко одгајати дете у овом лудом времену, тешко је, али имамо само један живот и у њему треба да уживамо и делимо љубав сваког дана. Да будемо захвални на свему, јер деца брзо расту и сутра треба да остану иза нас и наставе кроз живот као да смо уз њих - прича она, сматрајући да се о овој теми дефинитивно мора много више причати.
- Прво и пре свега, морају да верују. Да не дозволе психички да падну, иако је је то јако тешко, причам из искуства. Опет, ако се и не деси, нека пробају да нађу начин да љубав коју би дали усмере на друго место. Да ли ће то можда бити нека хуманитарна помоћ деци која немају родитеље. Да им нешто купе, однесу или у најбољем случају да неко дете усвоје или буду хранитељи тој деци. Ја сам увек налазила начин да пружим љубав које сам била пуна, али не узалуд и не безвезе, него неком коме је то заиста потребно - каже ова Новосађанка за крај нашег разговора која сматра да је можда најбитније да жене не очајавају, да отпусте оно што грчевито желе.. Јер се управо њој тек након што се помирила са судбином да неће имати децу, десило чудо.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
