Овако је Бранислав Нушић описао дочек НОВЕ 1910. године

У постпразничном броју Политике од 2. јануара 1910. године славни српски комедиограф Бранислав Нушић је написао текст у рубрици “Из београдског живота” под називом “После Нове године”. Потписао га је псеудонимом Бен Акиба који је тих година користио кад се бавио новинарством.

Тескт преносимо у целости

“После Нове године"

Решио сам да приберем тачне податке о томе: како је ко дочекао Нову годину. Али, изгледа да је то необично тежак посао. Требало би ми пуна година рада и онда шта ће ми сви ти подаци, кад ће после годину дана опет стићи Нова година.

Према до сад прибраним подацима, изгледа да би се само генералан статистички резултат могао извести. Тако, на пример, изгледа да је: 40 одсто становништва београдског дочекало Нову годину уз чашу вина од којих половина, кад је куцнуло 12 нису никако могли да нађу уста својих пријатеља са којима су се хтели, при честитању пољубити.

Двадесет одсто, међутим, дочекало је Нову годину држећи карте у рукама. То су они који хоће да виде са каквом ће срећом дочекати Нову годину. Међу овима је било бар половина који су тачно у 12 сати, када је на Саборној цркви откуцавало 12, пљунуло у свој џеп и тиме пљунуло и на своју судбину.

Тридесет од сто београдског грађанства дочекало је Нову годину на забавама и игранкама. И од ових тридесет одсто, бар је десет одсто, у моменту кад је на Саборној цркви избијала поноћ, изјављивало љубав.

За једним од ових “изјављивача” чак сам чуо ову ситницу. То је било на забави у “Грађанској Касини”. Он се још с вечери почео да врзма око једне девојке и три пута је покушао - два пута при валцеру, а трећи пут при квадрилу - да јој изјави љубав, али никако није имао куражи. Најзад, кад се већ приближавала поноћ, он се реши да што пре приступи изјави. Ако пропадне, нека пропадне у старој години, а не да му то буде први неуспех у новој години. И таман је казао прву слатку реч и таман је винуо да каже шта му на срцу лежи, а на цкрви изби дванаест, а њему неко стрпа у отворена уста новогодишњу крофну и нечији се бркови нађоше на његовим устима. И тако грешник пола љубави исповеди прошле године, а друга половина остаде ваљда за до године.

Четрдесет одсто је, дакле, пило, двадесет одсто се картало, тридесет одсто је било на забавама, а оно ресто од десет одсто је спавало.

И тако би била у свему тачна статистика, то јест, знало би се тако где је било свих сто одсто београдских становника. И ја бих ту статистику као врло тачну и објавио, али ми је један само случај грозно покварио статистику.

Ја имам обичај да о поноћи уочи Нове године изађем на улицу и да гледам небо, и прву честитку да примим од патролџије. Волем да ми први честита неко ко је невина душа, а сматрам да су за сад код нас у Београду патролџије најневиније душе.

Дакле, тачно у поноћ кад сам ја изишао да погледам у небо и потражим патролџију, спазих једног човека без панталона како јури улицом. Господе Боже, да ли тај човек јури коме да честита нову годину, или бега од некога који њега јури да му честита нову годину?

Био сам у грозној недоумици, нарочито зато што ми тај човек просто квари статистику. Али, ствар ми је била одмах јасна, кад сам мало затим спазио увређеног мужа где са једном батином јури за оним полажеником.

Боже мој, боже мој, како то сваки на свој начин дочекује Нову годину.”