Цело село би било позвано да присуствује обреду
У српском народу од давнина постоје разни обичаји. Неки од њих су потпуно нестали, а неки и дан данас постоје. Ма колико неки од њих били веома лепи и осликавали дух народа, неки су веома сурови. Такав је био и лапот.
Шта је лапот?
Лапот (проклетије) је ритуал убијања старих људи који се везује за дубоку прошлост. У савременој српској науци не постоји сагласност око тога је ли реч о ритуалу који је заиста постојао или о научној фикцији израслој из традиционалних митова, као што сматрају Љубинко Раденковић и Бојан Јовановић. Главна теза оваквог становишта је да ритуал убијања старих људи представља искључиво мотив из народног предања који треба сагледати „у контексту потребе за занимљивошћу и сугестивношћу казивања које и усмерава наративни ток могућег ка несвакидашњем и необичном“.
За разлику од овог становишта, које се појавило у последњих петнаест година, историјски континуитет и бројност текстова који у лапоту виде искорењени ритуал убијања старих и немоћних доминирају – почевши од етнографских текстова Симе Тројановића, Тихомира Ђорђевића и Светислава Првановића, све до Веселина Чајкановића, који, као историчар религије, смешта проблематику лапота у шири компаративно-религијски и историјски контекст ритуалног жртвовања људи и акцентује религијски смисао ове жртве. Мирко Барјактаровић у тексту Још о убијању старих људи предочава грађу везану за лапот сакупљену на простору некадашње Југославије. Као одговор на текстове који оповргавају историјску реалност лапота, настао је и рад Сретена Петровића (2000). Широј јавности је овај обичај постао познат када је Горан Паскаљевић 1972. године снимио филм под називом Легенда о лапоту, пише на сајту Антрополошко-етимолошког појмовника српске културе.
Лапот у Србији
Лапот је митски обичај сеницида у Србији, односно убијање родитеља или старијих чланова породице, онда када њихово издржавање постане превелики терет за породицу. Према писањима Т. Р. Ђорђевића из 1918. године о обичајима брдских предела околине Зајечара, убиство би било извршавано секиром или мотком, и цело село би било позвано да присуствује догађају. У неким местима би стављали кукурузну кашу на главу особе пре убиства да би на тај начин показали како кукуруз убија старце, а не они сами.
Ова легенда има свој корен у народним причама о римској власти и локалним тврђавама којима су господарили, а антрополог Сенка Ковач у једној студији о старењу помиње да се у Источној Србији именом "лапот" назива обичај убијања старих.
Овај обичај је био заступљен у Источниј Србији, македонском Торбешију (област Скопља), делу Црне Горе (племе Пјешивац нпр.) и западни део Босне и Херцеговине. Убијање су најчешће вршили њихови синови и рођаци уз присуство целога села. Сеоски телал би ишао од куће до куће и викао: "Лапот је у тој и тој кући, дођите на подушје."
На различите начине су убијали старце, па се тако у Хомољу практиковало одрубљивање главе секиром или плугом, у Тимоку убијање мотком, у Македонији су клали, у Црној Гори ударали секиром у потиљак, док су у Босни тровали. С обзиром да су веровали да их после смрти чека бољи живот, старци су се покоравали овом древном обичају, па синове чак и благосиљали: "Сине мој, да си жив и здрав много година и да дочекаш старост, па и тебе син овако да испрати на онај свет."
Најстражнији обичај цивилизације
Лапот спада у најстрашније обичаје цивилизације, јер је реч је о убијању старих, а најближих чланова породице. Он није само везан за наше крајеве, већ је био присутан и код народа Северне Европе, али и код америчких Индијанаца и Јапанаца. Поставља се питање да ли је лапот био врста древне еутаназије, а приказује односе детета и родитеља, чије је извориште Едип, митолошки јунак Грчке.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
