Вука Стефановића Караџића памтимо као једног од најзнаметијих Срба. О његов смрти мало се зна, а према неким подацима умро је од менингитиса, односно запаљења мозга.
Доктор Еуген Браун дубоко се наклонио и исказао своја саосећања у болу Вуковој супрузи Ани Краус. Збило се то неколико часова након смрти болесног Вука, чије је тело у француском лежају "лоарје" лежало охлађено и помало укрућено већ неколико часова. Вук је на себи имао сиво-пругасте панталоне, белу кошуљу од прашке вунене чоје и преко ње старински прслук народне ношње, такође од чоје.
Вук С. Караџић преминуо је тачно у једанаест часова и тридесет минута увече, 7. фебруара 1864. године. Као човек у позним годинама, Вук је у себи носио много болести, али се данас поуздано тврди да је умро од менингитиса, или запаљења мозга. Међутим, Вук (према каснијем присећању његове жене Ане Краус и кћери Мине) није имао ниједан симптом ове болести, није га болела глава, нити га је мучио врат, није му се "вртело" у глави, нити је губио свест у току болести у задњих седам месеци боловања. Једину болест коју је имао, била је "исушена лијева нога", како је Вук често говорио за парализу леве потколенице, коју је задобио од повреде када је 1816. пао с коња и повредио се, али она га није мучила у току болести.
Вукова жена Ана потврдила је касније, након неколико година од Вукове смрти, речи своје кћери Мине, додајући пар детаља, којих се присетила у огромној гужви и пометњи у данима Вукове смрти и сахране, међу којима је и овај:
- Чак и после два дана лежања на одру, Вуку, укоченом и мртвачки леденом, лева болесна нога деловала је гипко, модро и прокрвљено. Одавала је утисак топлине и веома јаке циркулације, ипркос томе што је Вук већ два дана био мртвачки сив и беживотан.
Дакле, Вук Караџић је умро 7. фебруара 1864. у Бечу где је и првобитно сахрањен, а потом су његови посмртни остаци 12. октобра 1897. пренети у домовину. На садашњем гробу Вука Караџића стоји датум 30. 9. 1897. због разлике између старог и новог календара.
Овај догађај је био пажљиво организован у Београду, где су се окупили многи људи из Србије, Црне Горе, Хрватске... Од тренутка када је воз са телом Вука Караџића ушао на територију Краљевине Југославије, па све до краја сахране, непрекидно су звонила звона свих београдских цркава.
Вуков син Димитрије сећао се касније да је 1897, када су Вукови посмртни остаци пренети из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве, "био запрепашћен колико је Вуков ковчег лак, као да је био празан". То су изјавила и остала тројица гробара који су заједно са Вуковим сином Димитријем преносили Вуков ковчег из Беча у Београд, аустријске власти као и српске, на молбу Вуковог сина Димитрија, нису дозволиле отварање ковчега и преношење Вукових земних остатака у нови, метални ковчег.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
