Vuka Stefanovića Karadžića pamtimo kao jednog od najznametijih Srba. O njegov smrti malo se zna, a prema nekim podacima umro je od meningitisa, odnosno zapaljenja mozga.
Doktor Eugen Braun duboko se naklonio i iskazao svoja saosećanja u bolu Vukovoj supruzi Ani Kraus. Zbilo se to nekoliko časova nakon smrti bolesnog Vuka, čije je telo u francuskom ležaju "loarje" ležalo ohlađeno i pomalo ukrućeno već nekoliko časova. Vuk je na sebi imao sivo-prugaste pantalone, belu košulju od praške vunene čoje i preko nje starinski prsluk narodne nošnje, takođe od čoje.
Vuk S. Karadžić preminuo je tačno u jedanaest časova i trideset minuta uveče, 7. februara 1864. godine. Kao čovek u poznim godinama, Vuk je u sebi nosio mnogo bolesti, ali se danas pouzdano tvrdi da je umro od meningitisa, ili zapaljenja mozga. Međutim, Vuk (prema kasnijem prisećanju njegove žene Ane Kraus i kćeri Mine) nije imao nijedan simptom ove bolesti, nije ga bolela glava, niti ga je mučio vrat, nije mu se "vrtelo" u glavi, niti je gubio svest u toku bolesti u zadnjih sedam meseci bolovanja. Jedinu bolest koju je imao, bila je "isušena lijeva noga", kako je Vuk često govorio za paralizu leve potkolenice, koju je zadobio od povrede kada je 1816. pao s konja i povredio se, ali ona ga nije mučila u toku bolesti.
Vukova žena Ana potvrdila je kasnije, nakon nekoliko godina od Vukove smrti, reči svoje kćeri Mine, dodajući par detalja, kojih se prisetila u ogromnoj gužvi i pometnji u danima Vukove smrti i sahrane, među kojima je i ovaj:
- Čak i posle dva dana ležanja na odru, Vuku, ukočenom i mrtvački ledenom, leva bolesna noga delovala je gipko, modro i prokrvljeno. Odavala je utisak topline i veoma jake cirkulacije, iprkos tome što je Vuk već dva dana bio mrtvački siv i beživotan.
Dakle, Vuk Karadžić je umro 7. februara 1864. u Beču gde je i prvobitno sahranjen, a potom su njegovi posmrtni ostaci 12. oktobra 1897. preneti u domovinu. Na sadašnjem grobu Vuka Karadžića stoji datum 30. 9. 1897. zbog razlike između starog i novog kalendara.
Ovaj događaj je bio pažljivo organizovan u Beogradu, gde su se okupili mnogi ljudi iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske... Od trenutka kada je voz sa telom Vuka Karadžića ušao na teritoriju Kraljevine Jugoslavije, pa sve do kraja sahrane, neprekidno su zvonila zvona svih beogradskih crkava.
Vukov sin Dimitrije sećao se kasnije da je 1897, kada su Vukovi posmrtni ostaci preneti iz Beča u Beograd i sahranjeni u porti Saborne crkve, "bio zaprepašćen koliko je Vukov kovčeg lak, kao da je bio prazan". To su izjavila i ostala trojica grobara koji su zajedno sa Vukovim sinom Dimitrijem prenosili Vukov kovčeg iz Beča u Beograd, austrijske vlasti kao i srpske, na molbu Vukovog sina Dimitrija, nisu dozvolile otvaranje kovčega i prenošenje Vukovih zemnih ostataka u novi, metalni kovčeg.
BONUS VIDEO:
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
