Зашто нам је тешко да ништа не радимо?
Радохолизам се, према енциклопедији Британика, дефинише као “компулсивна жеља за радом”. Радохолизам такође можемо дефинисати као “опсесију послом/радом”, или “зависност од посла/ рада”. Радохолизам се у друштву у коме се много вреднују успех и лична постигнућа неретко доживљава и глорификује као врлина, пожељна особина, те “професионализам”. Довољно је да отворимо било коју социјалну мрежу да бисмо видели мотивационе цитате попут ‘хустле хард’, нормализацију 18 радних сати и неколико сати сна дневно.
Посебно је ово случај у државама у којима се културолошки и социолошки вреднује “тежак рад”. Тако, многи људи то колико тешко, дуго, напорно и прековремено раде носе као “значку”. С друге стране, ти исти људи се жале на то колико су преоптерећени послом и "под стресом”.
Неретко се људи идентификују као “вредна особа” због тога што много раде. Занимљиво је да се, у нашим крајевима епитет “вредна” или “вредан” приписује особи која много ради. Тако се, свесно или подсвесно, осећај сопствене вредности особе доводи у директну корелацију са тиме колико она ради (колико је “вредна” особа).
Наравно, морамо разликовати љубав према послу који обављамо, високе стандарде у раду и радну етику, као и радну дисциплину од радохолизма. Страст за послом који обављамо није сама по себи лоша, већ може, напротив, бити мотивишућа и дугорочно нам дати емотивно испуњење. Али, радохолизам (“компулсивна жеља за радом”), баш као и све друге зависности, није добар, јер нам може дугорочно нарушити баланс између приватног и пословног живота, као и ментално и физичко здравље.
Уверења и бег од стварности
Радохолизам може, иронично, бити узрок професионалне самосаботаже, јер радохолична особа може имати (јако) велики отпор ка делегирању својих дужности подређенима на послу, или ако води бизнис - унајмљивању некога да јој помогне и преузме дио њених дужности с дневног распореда, што може знатно умањити продуктивност у раду и увећање профита.
Радохолизам такођер може бити и вид “бежања од стварности”, баш као и било који други вид зависности. Тако, људи могу у посао “да побегну” од лошег брака, самоће, или породичних проблема.
Радохолизам може бити условљен лимитирајућим уверењима која смо усвојили у дјетињству. Уколико су нас родитељи или старатељи “награђивали” и исказивали нам одобравање, пажњу и љубав само или најчешће када смо кући доносили “успехе” (петице, пехаре, награде...) и “били вредни”, можемо усвојити подсвесно уверење да је “успех = љубав” и/или: “Морам да будем вредна, да бих била ‘вредна’ и вољена”.
Радити наш посао са страшћу није, само по себи, лоша ствар, но када се претвори у компулсивну жељу за радом постаје као и било која друга зависност. Почне да нас контролише и управља нашим животом. Не можемо да престанемо, да застанемо и паузирамо, а то се негативно одражава на наше ментално и физичко здравље (посебно ако дугорочни стрес доведе до бурн оут синдрома - сагоревања), наше емотивне везе (јер нам баланс између приватног и пословног живота бива нарушен).
Знак за узбуну
Без обзира на то којим послом се бавите, ако не можете поставити здраве границе између посла и приватног живота, не можете да затворите тај лаптоп, престанете одговарати на мејлове (иако је већ касно), не можете да не мислите о послу, не можете да нешто “не радите” или да “ништа не радите”, те ако као предузетник немате “радно време” јер сте по цео дан посвећени бизнису, испред свог лаптопа, или на свом телефону (као и увече, викендима, празницима, на годишњем одмору…) онда је то“знак за узбуну”, нарочито, ако вам нарушава здравље, и ако из тога колико “вредно и напорно радите” црпите осећај сопствене вредности.
Важно је да волимо свој посао, да га одговорно и посвећено радимо, са интегритетом и пословном етиком, као и да радимо интензивније када то одређена сезона нашег радног места/ бизниса захтева, како бисмо испоштовали рокове, дугорочно постигли успех који желимо и својим радом позитивно допринели нашој заједници и друштву, али у исто време је такође важно да радимо ефективно и продуктивно, да се бринемо о свом менталном и физичком здрављу, и да не дозволимо да се наша страст ка послу претвори у извор стреса, опсесију и компулсивну жељу за радом (зависност) коју не можемо да контролишемо (у ком случају вам много може помоћи рад са стручним лајф коучем или психотерапеутом). Кључ је у балансу.
Време током годишњих одмора и празника идеално је за саморефлексију на то колико смо у стању да се 'одвежемо' од посла и како се осећамо када не (морамо ништа да) радимо?
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
