Zašto nam je teško da ništa ne radimo?
Radoholizam se, prema enciklopediji Britanika, definiše kao “kompulsivna želja za radom”. Radoholizam takođe možemo definisati kao “opsesiju poslom/radom”, ili “zavisnost od posla/ rada”. Radoholizam se u društvu u kome se mnogo vrednuju uspeh i lična postignuća neretko doživljava i glorifikuje kao vrlina, poželjna osobina, te “profesionalizam”. Dovoljno je da otvorimo bilo koju socijalnu mrežu da bismo videli motivacione citate poput ‘hustle hard’, normalizaciju 18 radnih sati i nekoliko sati sna dnevno.
Posebno je ovo slučaj u državama u kojima se kulturološki i sociološki vrednuje “težak rad”. Tako, mnogi ljudi to koliko teško, dugo, naporno i prekovremeno rade nose kao “značku”. S druge strane, ti isti ljudi se žale na to koliko su preopterećeni poslom i "pod stresom”.
Neretko se ljudi identifikuju kao “vredna osoba” zbog toga što mnogo rade. Zanimljivo je da se, u našim krajevima epitet “vredna” ili “vredan” pripisuje osobi koja mnogo radi. Tako se, svesno ili podsvesno, osećaj sopstvene vrednosti osobe dovodi u direktnu korelaciju sa time koliko ona radi (koliko je “vredna” osoba).
Naravno, moramo razlikovati ljubav prema poslu koji obavljamo, visoke standarde u radu i radnu etiku, kao i radnu disciplinu od radoholizma. Strast za poslom koji obavljamo nije sama po sebi loša, već može, naprotiv, biti motivišuća i dugoročno nam dati emotivno ispunjenje. Ali, radoholizam (“kompulsivna želja za radom”), baš kao i sve druge zavisnosti, nije dobar, jer nam može dugoročno narušiti balans između privatnog i poslovnog života, kao i mentalno i fizičko zdravlje.
Uverenja i beg od stvarnosti
Radoholizam može, ironično, biti uzrok profesionalne samosabotaže, jer radoholična osoba može imati (jako) veliki otpor ka delegiranju svojih dužnosti podređenima na poslu, ili ako vodi biznis - unajmljivanju nekoga da joj pomogne i preuzme dio njenih dužnosti s dnevnog rasporeda, što može znatno umanjiti produktivnost u radu i uvećanje profita.
Radoholizam također može biti i vid “bežanja od stvarnosti”, baš kao i bilo koji drugi vid zavisnosti. Tako, ljudi mogu u posao “da pobegnu” od lošeg braka, samoće, ili porodičnih problema.
Radoholizam može biti uslovljen limitirajućim uverenjima koja smo usvojili u djetinjstvu. Ukoliko su nas roditelji ili staratelji “nagrađivali” i iskazivali nam odobravanje, pažnju i ljubav samo ili najčešće kada smo kući donosili “uspehe” (petice, pehare, nagrade...) i “bili vredni”, možemo usvojiti podsvesno uverenje da je “uspeh = ljubav” i/ili: “Moram da budem vredna, da bih bila ‘vredna’ i voljena”.
Raditi naš posao sa strašću nije, samo po sebi, loša stvar, no kada se pretvori u kompulsivnu želju za radom postaje kao i bilo koja druga zavisnost. Počne da nas kontroliše i upravlja našim životom. Ne možemo da prestanemo, da zastanemo i pauziramo, a to se negativno odražava na naše mentalno i fizičko zdravlje (posebno ako dugoročni stres dovede do burn out sindroma - sagorevanja), naše emotivne veze (jer nam balans između privatnog i poslovnog života biva narušen).
Znak za uzbunu
Bez obzira na to kojim poslom se bavite, ako ne možete postaviti zdrave granice između posla i privatnog života, ne možete da zatvorite taj laptop, prestanete odgovarati na mejlove (iako je već kasno), ne možete da ne mislite o poslu, ne možete da nešto “ne radite” ili da “ništa ne radite”, te ako kao preduzetnik nemate “radno vreme” jer ste po ceo dan posvećeni biznisu, ispred svog laptopa, ili na svom telefonu (kao i uveče, vikendima, praznicima, na godišnjem odmoru…) onda je to“znak za uzbunu”, naročito, ako vam narušava zdravlje, i ako iz toga koliko “vredno i naporno radite” crpite osećaj sopstvene vrednosti.
Važno je da volimo svoj posao, da ga odgovorno i posvećeno radimo, sa integritetom i poslovnom etikom, kao i da radimo intenzivnije kada to određena sezona našeg radnog mesta/ biznisa zahteva, kako bismo ispoštovali rokove, dugoročno postigli uspeh koji želimo i svojim radom pozitivno doprineli našoj zajednici i društvu, ali u isto vreme je takođe važno da radimo efektivno i produktivno, da se brinemo o svom mentalnom i fizičkom zdravlju, i da ne dozvolimo da se naša strast ka poslu pretvori u izvor stresa, opsesiju i kompulsivnu želju za radom (zavisnost) koju ne možemo da kontrolišemo (u kom slučaju vam mnogo može pomoći rad sa stručnim lajf koučem ili psihoterapeutom). Ključ je u balansu.
Vreme tokom godišnjih odmora i praznika idealno je za samorefleksiju na to koliko smo u stanju da se 'odvežemo' od posla i kako se osećamo kada ne (moramo ništa da) radimo?
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
