Аутомат је код корисника на свим зараћеним странама у сукобима на афричком континенту одувек добијао изузетно високу оцене било по питању поузданости, било робусности
Италијанска оружарска компанија “Луиђи Франки” из Бреше постоји још од краја 19. века, тачније 1868. године. Настала је као породична фирма а данас се налази у саставу “Берета” групе. На нашим просторима "Францхи" је највише познат по свом ловачком оружју и по две конструкције борбених сачмарица СПАС 12 и 15, иако је њихов производни програм за протекли век и по далеко већи и разноврснији.
Прочитајте још: Савршено скројена пушка за практично стрељаштво (ФОТО)
Једно њихово оружје, код нас слабо познато је одлични аутомат ЛФ57. Францхи аутомат је настао у периоду када је на светској сцени био прави мали хаос. Деценију после завршетка Другог светског рата отпочео је Хладни рат, а по Африци и Азији се и даље непрестано воде антиколонијални ратови. И управо се у том и таквом времену појавио јунак наше приче. Осмислио га је конструктор Занони.
Лоша прецизност слободног затварача
Иако је ЛФ57 оригинално нуђен са фосфатизираним финишом, могуће је наћи и хромиране примерке без кундака, фото: Н. Трифуновић
Занони је при конструисању кренуо од идеје да треба направити модеран, поуздан аутомат, који ће се лако контролисати. Као основу употребио је Армагуерин аутомат ОГ44. Изузетно добро осмишљеној конструкцији није било суђено да заживи, али је зато њен дух пренешен на нови талијански аутомат, као и на сјајне Валтерове моделе МПЛ/МПК. Аутомати најчешће користе слободне отворене затвараче. То значи да само маса затварача и снага опруге држе метак у лежишту у моменту опаљења и то онолико дуго колико је потребно да притисци опадну на безбедан ниво. Отворени затварач значи да је он у моменту када је спреман за паљбу у задњем положају, за разлику од затварача код аутоматских пушака.
Генијални Занони
Ово решење негативно утиче на прецизност оружја, утичу на повећање укупне дужине сандука и последично, аутомата, али умногоме поједностављује и појефтињује производњу. Занони је у овом случају искористио решење затварача у облику латиничног слова Л, што је за производњу једноставније решење од оних који су примењени на Узију или МП40, на пример. Дужи крак затварача се налази изнад цеви, док се краћи налази иза и ту је, логично, смештена ударна игла. Значајна маса затварача изнад саме цеви уједно доприноси и смањеном одскоку приликом паљбе.
Борбене акције у Африци
Аутомат ЛФ 57 (Луиђи Франки 57) је настао 1956. године да би у пуну производњу и наоружање ушао наредне, по чему је и добио име. Произведено је око 25.000 примерака, од чега је 13.500 примерака купила Италијанска Армија, а око 10. 000 комада је купио Португал.
Франки ЛФ57 је у време свог настанка било врло модерно оружје, фото: Концерн Берета
Италијани су већину примерака ускладиштили, а само мањи део ових феноменалних аутомата је подељен којекаквим специјалцима. Португал као некадашња колонијална сила имао је своје поседе у Африци. Управо су искуства португалских командоса послужила у обуци неких од најпознатијих специјалних јединица у свету... Код нас мало познати ратови у Анголи, Мозамбику или белгијском Конгу су били позорница попришта свих могућих војски и фракција.
Како је рођена легенда
Учествовали су припадници регуларних војски, разноразни револуционари и ослободилачки покрети, плаћеници, пљачкашке банде... И код свих је важило правило да је ЛФ57 најпоузданије могуће “средство за рад”. Буквално не постоји ни један регистрован случај да је аутомат био крив за застој при употреби. Ако узмете у обзир шаренило корисника, као и да је у питању афрички континент, то само говори колико је у питању супериорна конструкција. Из поменутог периода потиче и надимак аутомата “свети Луиђи”.
Цев и затварач спремни за чишћење, фото: Концерн Берета
У тадашњем Конгу се десила једна од епизода где су припадници покрета за отцепљење Катанге од Конга окружили групу часних сестара. Њима је у помоћ притекла неколицина плаћеника која је проблем релативно брзо решила. Наравно, часне сестре су се после догађаја захвалиле плаћеницима, а онда је један од њих рекао да треба да се захвале ефикасности њихових аутомата, јер би без њих ситуација била потпуно другачија. Једна од сестара је прочитавши име одлучила да га прозове свети Луј (француска верзија имена Луиђи) и тако је рођена легенда. Чак и данас, међу колекционарима и познаваоцима се може чути ово име.
Прочитајте још: Аутомат Узи - понос Израела
Једине замерке које су могле да се чују на рачун “свеца” су биле у вези окидачке групе и преклопног кундака. Прва се односила на чињеницу да је окидачки механизам смештен тако да му је немогућ приступ ради поправке, у случају да дође до квара. Наравно, кварова није никада било, али је ето остала примедба у стилу “шта би било, кад би било”. Друга замерка се односила на чињеницу да преклопни кундак није имао посебно јак механизам за брављење у расклопљеном стању. Ово је истина ако поредимо са бравом на ФН ФАЛ. Временом, учесталим и грубим преклапањем, вероватно је могуће да кундак престане да буде стабилан у расклопљеном стању.
Поред војне верзије је направљена и полуаутоматска цивилна верзија за спортске стрелце, али у врло малим количинама. Занимљиво је да је њена продаја била забрањена у самој Италији јер је био рађен за службени метак 9 мм Пара, који је тамо забрањен за цивиле. Лако се препознаје по изузетно дугој цеви.
Идеалан за “Црни континент”
ЛФ 57 је оружје које је у време свог настанка било врло модерно. Коришћена је техника пресованих и варених лимова, што је обезбеђивало брзу и релативно јефтину производњу, уз више него задовољавајући квалитет. Сам аутомат је био дуг 420 мм са склопљеним и 680 мм са расклопљеним кундаком. Маса је значајних 3,3 килограма и то за празно оружје. Из данашњег угла посматрања, ово је неприхватљиво тешко. Ипак, треба узети у обзир време када је настао, као и основну намену. У то време војници нису носили на себи толики терет као њихове савремене колеге. Такође, већа маса оружја је значила и бољу контролу при паљби.
Бочна ојачања конструкције у виду уздужних “ребара” имају и секундарну функцију да прикупљају прљавштину и гареж те омогуће нормалан рад оружја и када је јако запрљано. На предњем, доњем делу, са обе стране су избушене уздужне рупе како би потпомогле хлађење цеви. Занимљиво је да је предњи нишан урађен у једном комаду са сандуком, а задњи нишан је направљен у облику прилично масивног четвртастог блока са В урезом, чије је подешавање једино могуће по правцу. Да би оружје одолело лошим временским условима и грубом војничком руковању, заштићено је процесом фосфатизације, што се показало као пун погодак.
Лака измена цеви
Предњи нишан представља једноставно испупчење на предњем делу сандука. Врло необично и рекли би јединствено решење, фото: Н. Трифуновић
Цев аутомата је дуга 203 мм и рађена је са лежиштем за метак 9 мм Пара, што је и нормално. Урађена је од легираног челика 38НЦД4, за разлику од уобичајеног Ц40, који је до тада био стандард код италијанских оружара. Захваљујући квалитетнијем челику, омогућено је да цев има тањи профил, а да задржи потребне карактеристике. Цев се врло једноставно вади ради замене или чишћења. Довољно је одврнути прстенасти утврђивач који се налази фиксиран на предњој страни цеви и извући је из лежишта. Због овакве изведбе, није могуће једноставно монтирање пригушивача на постојећу цев, као код израелског Узија.
Две варијанте аутомата
Задњи нишан је врло једноставне конструкције са В урезом, фото: Л. Франки
Са леве стране, непосредно изнад рукохвата се налази регулатор паљбе у облику попречног дугмета. Занимљиво је да постоје две варијанте аутомата. Код првобитне конструкције не постоји поменути регулатор. Аутомат има теоретску брзину гађања од само 460 метака у минути. Ово омогућава чак и слабо увежбаном стрелцу да без проблема опали само један метак повлачењем и брзим отпуштањем окидача. Регулатор је уграђен на тражење Португала те се данас могу наћи обе верзије код преживелих егземплара. За безбедност оружја се брине аутоматска кочница, смештена на предњој страни рукохвата. Решење попут овога је својевремено очигледно сматрано идеалним јер читав низ аутомата из овог периода користи исти или сличан систем.
Неправедно заборављен
Оквири су буквално преузети од старих Беретиних аутомата М 1938. У питању су двореди оквири са храњењем из две позиције капацитета 20, 30 и 40 метака, те представљају логичан и одличан избор због своје доступности и изузетне поузданости. Преклопни кундак је израђен од необично савијене челичне цеви, и смештен је на поклопцу сандука. Ако погледате слике његових савременика попут Мадсена, Стерлинга или МАТ 49 (све сјајне конструкције!) одмах се уочава да је ЛФ57 апсолутно модернијег дизајна, а и при експлоатацији се боље понашао.
Стари Береттини оквири су пун погодак због своје изузетне поузданости, фото: Концерн Берета
Ако ово није комплимент једном оружју и његовом конструктору, онда стварно не знамо шта би то могло да буде. Судбину му је запечатила значајно висока цена, као и то да се појавио у време када су Беретин Модел 12 усвојиле италијанске службе. Нуђен је све до краја осмадесетих година и повремено су га куповале поједине афричке земље, али у малим количинама.
Прочитајте још: "Ружно паче" у новом руху
Како је време одмицало, аутомати су све више постајали безначајани за војну употребу, док је за полицијску, ХК МП-5 био и остао неприкосновени фаворит. Све ово је на крају довело да “свети Луиђи” никада не доживи ону славу коју су стекла нека друга, често лошија решења.
Нинослав ТРИФУНОВИЋ
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
