Automat je kod korisnika na svim zaraćenim stranama u sukobima na afričkom kontinentu oduvek dobijao izuzetno visoku ocene bilo po pitanju pouzdanosti, bilo robusnosti
Italijanska oružarska kompanija “Luiđi Franki” iz Breše postoji još od kraja 19. veka, tačnije 1868. godine. Nastala je kao porodična firma a danas se nalazi u sastavu “Bereta” grupe. Na našim prostorima "Franchi" je najviše poznat po svom lovačkom oružju i po dve konstrukcije borbenih sačmarica SPAS 12 i 15, iako je njihov proizvodni program za protekli vek i po daleko veći i raznovrsniji.
Pročitajte još: Savršeno skrojena puška za praktično streljaštvo (FOTO)
Jedno njihovo oružje, kod nas slabo poznato je odlični automat LF57. Franchi automat je nastao u periodu kada je na svetskoj sceni bio pravi mali haos. Deceniju posle završetka Drugog svetskog rata otpočeo je Hladni rat, a po Africi i Aziji se i dalje neprestano vode antikolonijalni ratovi. I upravo se u tom i takvom vremenu pojavio junak naše priče. Osmislio ga je konstruktor Zanoni.
Loša preciznost slobodnog zatvarača
Iako je LF57 originalno nuđen sa fosfatiziranim finišom, moguće je naći i hromirane primerke bez kundaka, foto: N. Trifunović
Zanoni je pri konstruisanju krenuo od ideje da treba napraviti moderan, pouzdan automat, koji će se lako kontrolisati. Kao osnovu upotrebio je Armaguerin automat OG44. Izuzetno dobro osmišljenoj konstrukciji nije bilo suđeno da zaživi, ali je zato njen duh prenešen na novi talijanski automat, kao i na sjajne Valterove modele MPL/MPK. Automati najčešće koriste slobodne otvorene zatvarače. To znači da samo masa zatvarača i snaga opruge drže metak u ležištu u momentu opaljenja i to onoliko dugo koliko je potrebno da pritisci opadnu na bezbedan nivo. Otvoreni zatvarač znači da je on u momentu kada je spreman za paljbu u zadnjem položaju, za razliku od zatvarača kod automatskih pušaka.
Genijalni Zanoni
Ovo rešenje negativno utiče na preciznost oružja, utiču na povećanje ukupne dužine sanduka i posledično, automata, ali umnogome pojednostavljuje i pojeftinjuje proizvodnju. Zanoni je u ovom slučaju iskoristio rešenje zatvarača u obliku latiničnog slova L, što je za proizvodnju jednostavnije rešenje od onih koji su primenjeni na Uziju ili MP40, na primer. Duži krak zatvarača se nalazi iznad cevi, dok se kraći nalazi iza i tu je, logično, smeštena udarna igla. Značajna masa zatvarača iznad same cevi ujedno doprinosi i smanjenom odskoku prilikom paljbe.
Borbene akcije u Africi
Automat LF 57 (Luiđi Franki 57) je nastao 1956. godine da bi u punu proizvodnju i naoružanje ušao naredne, po čemu je i dobio ime. Proizvedeno je oko 25.000 primeraka, od čega je 13.500 primeraka kupila Italijanska Armija, a oko 10. 000 komada je kupio Portugal.
Franki LF57 je u vreme svog nastanka bilo vrlo moderno oružje, foto: Koncern Bereta
Italijani su većinu primeraka uskladištili, a samo manji deo ovih fenomenalnih automata je podeljen kojekakvim specijalcima. Portugal kao nekadašnja kolonijalna sila imao je svoje posede u Africi. Upravo su iskustva portugalskih komandosa poslužila u obuci nekih od najpoznatijih specijalnih jedinica u svetu... Kod nas malo poznati ratovi u Angoli, Mozambiku ili belgijskom Kongu su bili pozornica poprišta svih mogućih vojski i frakcija.
Kako je rođena legenda
Učestvovali su pripadnici regularnih vojski, raznorazni revolucionari i oslobodilački pokreti, plaćenici, pljačkaške bande... I kod svih je važilo pravilo da je LF57 najpouzdanije moguće “sredstvo za rad”. Bukvalno ne postoji ni jedan registrovan slučaj da je automat bio kriv za zastoj pri upotrebi. Ako uzmete u obzir šarenilo korisnika, kao i da je u pitanju afrički kontinent, to samo govori koliko je u pitanju superiorna konstrukcija. Iz pomenutog perioda potiče i nadimak automata “sveti Luiđi”.
Cev i zatvarač spremni za čišćenje, foto: Koncern Bereta
U tadašnjem Kongu se desila jedna od epizoda gde su pripadnici pokreta za otcepljenje Katange od Konga okružili grupu časnih sestara. NJima je u pomoć pritekla nekolicina plaćenika koja je problem relativno brzo rešila. Naravno, časne sestre su se posle događaja zahvalile plaćenicima, a onda je jedan od njih rekao da treba da se zahvale efikasnosti njihovih automata, jer bi bez njih situacija bila potpuno drugačija. Jedna od sestara je pročitavši ime odlučila da ga prozove sveti Luj (francuska verzija imena Luiđi) i tako je rođena legenda. Čak i danas, među kolekcionarima i poznavaocima se može čuti ovo ime.
Pročitajte još: Automat Uzi - ponos Izraela
Jedine zamerke koje su mogle da se čuju na račun “sveca” su bile u vezi okidačke grupe i preklopnog kundaka. Prva se odnosila na činjenicu da je okidački mehanizam smešten tako da mu je nemoguć pristup radi popravke, u slučaju da dođe do kvara. Naravno, kvarova nije nikada bilo, ali je eto ostala primedba u stilu “šta bi bilo, kad bi bilo”. Druga zamerka se odnosila na činjenicu da preklopni kundak nije imao posebno jak mehanizam za bravljenje u rasklopljenom stanju. Ovo je istina ako poredimo sa bravom na FN FAL. Vremenom, učestalim i grubim preklapanjem, verovatno je moguće da kundak prestane da bude stabilan u rasklopljenom stanju.
Pored vojne verzije je napravljena i poluautomatska civilna verzija za sportske strelce, ali u vrlo malim količinama. Zanimljivo je da je njena prodaja bila zabranjena u samoj Italiji jer je bio rađen za službeni metak 9 mm Para, koji je tamo zabranjen za civile. Lako se prepoznaje po izuzetno dugoj cevi.
Idealan za “Crni kontinent”
LF 57 je oružje koje je u vreme svog nastanka bilo vrlo moderno. Korišćena je tehnika presovanih i varenih limova, što je obezbeđivalo brzu i relativno jeftinu proizvodnju, uz više nego zadovoljavajući kvalitet. Sam automat je bio dug 420 mm sa sklopljenim i 680 mm sa rasklopljenim kundakom. Masa je značajnih 3,3 kilograma i to za prazno oružje. Iz današnjeg ugla posmatranja, ovo je neprihvatljivo teško. Ipak, treba uzeti u obzir vreme kada je nastao, kao i osnovnu namenu. U to vreme vojnici nisu nosili na sebi toliki teret kao njihove savremene kolege. Takođe, veća masa oružja je značila i bolju kontrolu pri paljbi.
Bočna ojačanja konstrukcije u vidu uzdužnih “rebara” imaju i sekundarnu funkciju da prikupljaju prljavštinu i garež te omoguće normalan rad oružja i kada je jako zaprljano. Na prednjem, donjem delu, sa obe strane su izbušene uzdužne rupe kako bi potpomogle hlađenje cevi. Zanimljivo je da je prednji nišan urađen u jednom komadu sa sandukom, a zadnji nišan je napravljen u obliku prilično masivnog četvrtastog bloka sa V urezom, čije je podešavanje jedino moguće po pravcu. Da bi oružje odolelo lošim vremenskim uslovima i grubom vojničkom rukovanju, zaštićeno je procesom fosfatizacije, što se pokazalo kao pun pogodak.
Laka izmena cevi
Prednji nišan predstavlja jednostavno ispupčenje na prednjem delu sanduka. Vrlo neobično i rekli bi jedinstveno rešenje, foto: N. Trifunović
Cev automata je duga 203 mm i rađena je sa ležištem za metak 9 mm Para, što je i normalno. Urađena je od legiranog čelika 38NCD4, za razliku od uobičajenog C40, koji je do tada bio standard kod italijanskih oružara. Zahvaljujući kvalitetnijem čeliku, omogućeno je da cev ima tanji profil, a da zadrži potrebne karakteristike. Cev se vrlo jednostavno vadi radi zamene ili čišćenja. Dovoljno je odvrnuti prstenasti utvrđivač koji se nalazi fiksiran na prednjoj strani cevi i izvući je iz ležišta. Zbog ovakve izvedbe, nije moguće jednostavno montiranje prigušivača na postojeću cev, kao kod izraelskog Uzija.
Dve varijante automata
Zadnji nišan je vrlo jednostavne konstrukcije sa V urezom, foto: L. Franki
Sa leve strane, neposredno iznad rukohvata se nalazi regulator paljbe u obliku poprečnog dugmeta. Zanimljivo je da postoje dve varijante automata. Kod prvobitne konstrukcije ne postoji pomenuti regulator. Automat ima teoretsku brzinu gađanja od samo 460 metaka u minuti. Ovo omogućava čak i slabo uvežbanom strelcu da bez problema opali samo jedan metak povlačenjem i brzim otpuštanjem okidača. Regulator je ugrađen na traženje Portugala te se danas mogu naći obe verzije kod preživelih egzemplara. Za bezbednost oružja se brine automatska kočnica, smeštena na prednjoj strani rukohvata. Rešenje poput ovoga je svojevremeno očigledno smatrano idealnim jer čitav niz automata iz ovog perioda koristi isti ili sličan sistem.
Nepravedno zaboravljen
Okviri su bukvalno preuzeti od starih Beretinih automata M 1938. U pitanju su dvoredi okviri sa hranjenjem iz dve pozicije kapaciteta 20, 30 i 40 metaka, te predstavljaju logičan i odličan izbor zbog svoje dostupnosti i izuzetne pouzdanosti. Preklopni kundak je izrađen od neobično savijene čelične cevi, i smešten je na poklopcu sanduka. Ako pogledate slike njegovih savremenika poput Madsena, Sterlinga ili MAT 49 (sve sjajne konstrukcije!) odmah se uočava da je LF57 apsolutno modernijeg dizajna, a i pri eksploataciji se bolje ponašao.
Stari Berettini okviri su pun pogodak zbog svoje izuzetne pouzdanosti, foto: Koncern Bereta
Ako ovo nije kompliment jednom oružju i njegovom konstruktoru, onda stvarno ne znamo šta bi to moglo da bude. Sudbinu mu je zapečatila značajno visoka cena, kao i to da se pojavio u vreme kada su Beretin Model 12 usvojile italijanske službe. Nuđen je sve do kraja osmadesetih godina i povremeno su ga kupovale pojedine afričke zemlje, ali u malim količinama.
Pročitajte još: "Ružno pače" u novom ruhu
Kako je vreme odmicalo, automati su sve više postajali beznačajani za vojnu upotrebu, dok je za policijsku, HK MP-5 bio i ostao neprikosnoveni favorit. Sve ovo je na kraju dovelo da “sveti Luiđi” nikada ne doživi onu slavu koju su stekla neka druga, često lošija rešenja.
Ninoslav TRIFUNOVIĆ
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
