Глумица Живана Стокић, велика Жанка, рођена је у Раброву. Отац Богосав је био скроман човек, а мајка Јулка је рано остала удовица, па се преудала за свештеника Александра Николајевича. Жанкино одрастање није протицало идилично, а са 14 година већ су је удали за једног зајечарског абаџију.
У оно време у Зајечар су долазиле разне позоришне трупе, а она је са једном од њих, трупом Љубомира Рајчића - побегла. Први "уметнички" задатак у трупи за Жанку је био - прање веша. Убрзо ју је муж батинама вратио кући, али је она поново побегла и тада је у заштиту узима глумац Аца Гавриловић, за кога се говорило да јој је касније постао велика љубав.
Када се премијерно појавила као глумица у улози Терезе, у представи "Брачне ноћи" 1902. године, како је остало забележено и у књизи Петра Волка "Жанка Стокић", одмах је освојила публику. Након распада трупе, са неколицином колега кренула је пут војвођанских, славонских и босанских вароши. У Вараждину је 1907. играла удовицу у представи "Нада", а била је то њена прва драмска улога. Удала се по други пут годину дана касније и о том браку је говорила да је био из љубави, али и да се завршио са болним успоменама.
Прекретницу у њеној каријери доноси гостовање у Београду августа 1911, када ју је запазио Милан Грол, знаменита личност овдашње културе и позоришног живота, а само месец дана касније бива примљена у Народно позориште у Београду, где убрзо игра у представама "Фигарова женидба", "Сирано де Бержерак", "Родољупци"... Као већ чувена глумица, пишу хроничари, 7. марта 1929, за свој јубилеј - четврт века уметничког рада - од десет часова ујутро примала је честитке и поклоне у једној скадарлијској кафани.
Предато јој је и 160.000 динара у готовом новцу, што је са приходом од представе премашило своту од 260.000 динара, а тим новцем је купила кућу на Топчидерском брду.
Свих тих година, слободно време је најрадије проводила у скадарлијским кафанама, посебно у „Три шешира“, уз Чича Илију Станојевића, Милорада Гавриловића и друге. Са доласком рата њен боемски живот се променио. Жанка је уз остале болести, имала проблем са дијабетесом и набавком инсулина. Зато је током рата учествовала у позориштима „Весељаци“ и „Централи за хумор“ ("Минут после 10", "Вита-Мина", "Калорита"...), као и у програмима радио Београда, који је био под немачком управом, у емисијама „Весело српско поподне“ и „Шарено поподне“. Те емисије су ишле након читања вести и објава немачког команданта града, због чега ју је касније комунистичка власт теретила.
Жанка је изведена пред Суд за суђење злочина и преступа против националне части 3. фебруара 1945. године. После дужег већања, осуђена је на осам година губитка националне части. Није имала браниоца, чак ни по службеној дужности. Казна је била и друштвено користан рад и одређено јој је да чисти улице. У молби за помиловање, две године касније, навела је да је током рата крила у свом стану Кочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде), породицу Флоре. Нудила је сведоке, а на крају замолила допуштење да се врати уметничком животу да не би живела од туђе милостиње. Министар правосуђа Србије др Душан Братић предложио је да се казна смањи, износећи, између осталог, и да је „оптужена већ годинама безопасна по друштво“. Болесна и очајна, написала је тестамент како жели да буде сахрањена.
У лето 1947. године посетио је Миливоје Живановић и саопштио да јој је све опроштено. Долази и Бојан Ступица, претходно добивши сагласност Радована Зоговића и Агитпропа ЦК да Жанку може да ангажује у новом, Југословенском драмском позоришту. Међутим, та вест ју је „дотукла“ и умрла је три дана касније. Сахрањена је на Топчидерском гробљу. Ковчег натоварен на воловска кола, био је сав у цвећу. Народ је клечао са стране, на тротоарима. По њеној жељи, на гробу је отпевана песма „Ој Мораво“. Споменик јој није подигла ни држава, ни позориште, већ верна служавка (којој је оставила скромно наследство) с натписом: „Својој племенитој газдарици Жанки подижем овај споменик, благодарна Магда.“
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
