Годину дана се борила са опаком болести
Нина Колунџија ухватила се у коштац са животом након случајног прегледа, када је сазнала да има тумор панкреаса, иако ништа није указивало на то, будући да није имала ниједан симптом. У отвореном интервјуу нама је открила због чега је годину дана чекала на операцију и које битке у себи је током тог периода водила.
Прочитајте још: АЦА ЛУКАС искрено: "Нисам у свађи са ИВАНОМ СЕЛАКОВ, песму може да сними са ким хоће"
Новинарку Нину Колунџију (36) претходних дана виђали смо на телевизији, увек насмејану и расположену. Мало је људи знало да се иза пријатног осмеха презентерке и уреднице спортских вести на ТВ "Прва" крије велика унутрашња борба. А мајка трогодишњег Луке, кога има с колегом и супругом Алексом Гутовићем, борила се с највећим страхом, док је чекала на операцију тумора панкреаса годину дана. Сада, када је све иза ње, Нина је одлучила да своје искуство подели са публиком, пре свега јер сматра да је врло поучно. Наиме, Нина је на преглед отишла сасвим случајно.
Како вам је један случајни преглед заувек променио живот?
- Отишла сам на контролу нечег безазленог, а сазнала сам да је нешто друго проблем. У почетку чак нисам ни слутила колики. На ултразвучном прегледу докторка ми је забринуто рекла да имам нешто што личи на цисту на панкреасу, али да су потребне детаљније анализе како би се установило о чему се заиста ради. Искрена да будем, нисам се уплашила, помислила сам: "Ма, то је само циста, ништа страшно". Међутим, једна па друга анализа и преглед, и испоставило се да је реч о бенигном тумору. Тада почињу месеци бриге и страха.
Да ли сте пре систематског прегледа на послу имали било какве симптоме?
- Нисам имала ниједан симптом, баш ништа што би указало да ми се нешто дешава у организму. Никада раније нисам имала озбиљнијих здравствених проблема. Живим здраво, никада у животу нисам запалила цигарету и онда логично поставиш питање: “Како је могуће да се то десило”. Годину и по пре дијагнозе имала сам систематски преглед на којем промена није била видљива, што значи да се појавила током тих 18 месеци. Оно што ме је у том првом тренутку умирило јесте реч бенигно и да нисам хитан случај. Али ме је и те како бринуло то што се све дешава у време пандемије када су само хитне операције на програму.
Колико је прошло од дијагнозе до операције?
- Управо због целокупног хаоса с коронавирусом током прошле јесени и зиме, за мене су уследили месеци чекања. У јулу 2020. добила сам дијагнозу, тачно годину касније била је операција. Тих 12 месеци били су заиста тешки. Иако су ми рекли да то што имам не може тако лако да пређе у малигно, нико не може стопостотно да гарантује да се то неће десити. Срећом, упркос чекању, операција је била на време и све се добро завршило. Не могу да не споменем моју колегиницу Биљану Обрадовић која је пре три године имала сличан проблем, бодрила ме је и послала у сигурне руке. Оперисао ме је доктор Никица Грубор, најбољи хирург и предиван човек, који са својим тимом ради у нимало лаким условима, а чине права чуда у Првој хируршкој клиници. Такви стручњаци као што је он су ретки.
Како се тренутно осећате, имате ли енергије и да ли сте под некаквом тарапијом?
- Првих неколико дана након изласка из болнице била сам без снаге, али како време пролази, све сам боље. Иако сам имала велику операцију, 17 дана сам провела на клиници, све време сам била насмејана и позитивна јер сам знала да је најгоре прошло. Када сам добила коначан хистопатолошки налаз, тек онда сам заиста могла да одахнем. Немам никакву терапију, сматрам се излеченом, једино ћу неко време бити на мало другачајем режиму исхране.
Како је ваш супруг Алекса реаговао на све што вам се десило?
- Он је мој глас разума. Чак и када сам ја паничила, била нервозна и уплашена, он је био ту да ме смири. Њега је све стигло на дан операције, није баш лако седети поред телефона и чекати пет сати, али то је сад све иза нас.
Када сте сазнали да имате тумор, шта вам је пролазило кроз главу и која осећања су се у вама родила?
- Шта ако... Мислим да сам милион пута изговорила то питање. Током тих 12 месеци није било дана да не помислим на то, да ме не прође језа. Страшна је то психолошка борба. Тешко је било и мојим најближима, неки од њих као да нису прихватали дијагнозу, а неки нису били свесни шта ме чека. Јесте операција прошла добро, али су први дани након ње били такође тешки. Никада нећу заборавити сузе радоснице када сам трећег дана сама, без ичије помоћи, направила неколико корака, па када су ми након пет дана без хране, у плеханом тањиру донели мало кекса и шољу чаја... То су ствари које се не заборављају и после којих више ништа није исто.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
