Изгубљене трудноће Весне Змијанац њена су највећа рана
У браку са Владом Јовановићем добила је ћерку Николију, а мало ко зна за трудноће Весне Змијанац пре него што је родила наследницу, јер није успела до краја да их изнесе.
У аутобиографији "Кад замиришу јорговани" легендарна певачица је отворено писала о губитку бебе у седмом месецу трудноће.
Огроман је стрес изгубити бебу када сте скоро на корак до порођаја, ипак, ту није био крај њеним стресовима... Већ јој се годину дана касније догодила још страшнија ствар.
Заправо иста, само много више болна. У истом месецу, на исти начин догодио се спонтани побачај, после ког ништа није било исто, али музичка дива није губила наду.
Прве две трудноће Весне Змијанац њена су највећа бол, али и учитељ како у животу ни за чим не треба журити. Баш када је можда потајно и одустала од потомства догодила јој се највећа срећа.
Трудноће Весне Змијанац њена су највећа бол и дан-данас
Године 1989. једног јесењег дана на свет је стигла њена мезимица, њена Николија, која јој је подарила две унуке Реу и Хану, па су сада оне центар бакиног света.
- Наше прво дете, сина, Влада Јовановић и ја изгубили смо 1986. године, када сам била у седмом месецу трудноће. Спонтани побачај се догодио у паузи концерта у Младеновцу. У првих неколико недеља након тога, док је бол због губитка био још свеж, желела сам да и ја нестанем, да ме нема.
Кривила сам себе, не тражећи ниједну олакшавајућу околност, и при том сам самој себи смишљала такве патње и муке као казну, да сам, можда, у једном тренутку и прешла ону границу која раздваја свесно сагледавање чињеница од умишљених, помало и болесних, у сваком случају погрешних (и грешних!) закључака.
Владино и моје друго несуђено дете, такође син, и такође у седмом месецу трудноће, изгубила сам под приближно истим околностима 1987. године.
Питала сам се и онда, и још увек се понекад запитам - чиме сам заслужила да ми се догоди то што ми се догодило.
И, накупило се тога, није да није. Већ сам прилично дуго и бурно, несташно живела, па би се штошта ту могло пронаћи што и није баш нешто чиме се ваља дичити.
Живот ми је, такав какав ми је био - дао шансе (такве какве ми је дао), и ја сам их искористила тако како сам умела. Много шта сам могла (а много шта и нисам!) можда другачије да урадим.
Годину 1989. обележила су два догађаја, који без икакве сумње представљају најзначајније тренутке у мом професионалном и личном животу.
Почетком године објавила сам (уз велику и несебичну помоћ мог великог пријатеља Дина) плочу под називом “Кад замиришу јорговани”, а деветнаестог дана месеца октобра родила сам ћерку Николију.
Деветнаестог октобра 1989. године, у осам и тридесет ујутру, после рутински изведеног царског реза, родила се моја ћерка Николија, која је име добила по својој баки, Владиној мајци.
Мојој срећи и мом поносу нигде краја. И мада су медији целу моју трудноћу помно пратили (чак су биле објављиване фотографије на којима сам са “стомаком до зуба”) - тек тада је настала права јагма за мном.
И за мојим малим, живим пакетићем - од кога се нисам раздвајала. Сећам се многих фотографија објављених у разним новинама.
Николија је била, ваљда, једна од најсликанијих беба у земљи. Ако не и најсликанија. А ја ваљда најсрећнија жена, најсрећнија мајка.
(Глориа)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
