Бора Тодоровић дошао је нерасположен на пробу у позориште, а о ономе што се десило и данас се прича
Глумац Боривоје Бора Тодоровић у својој богатој каријери остварио је запажени број улога, којима се златним словима уписао у историју домаће кинематографије.
Ипак, поред маестралног талента они који су га познавали имали су прилику да уживају и у његовој духовитости. Тако су и настале многе анегдоте о њему, а једна говори о Борином не тако добром расположењу на проби.
Једном је Бора дошао на пробу у Атеље 212 нерасположен, депресиван. Како Недељник наводи, тада су га питали шта му је, а онда је он решио да отвори душу и открије шта се дешава.
- Дошла ми је мама Дана и синоћ заспа кô топ, а мене ухватило нешто, уморан сам, спава ми се, али неће сан на очи - почео је Бора, па наставио.
- Шетам по соби као луд, попих шаку пилула за спавање, а мама Дана хрче ли хрче.
"Мислим се да л’ да се умијем, ил’ да се убијем“. И тако до јутра. Пуче дан, видим мама се пробуди, а ја скроз очајан рекох: ‘Мама, замисли, целу ноћ нисам тренуо!’. Одговори моја мама Дана: ‘Ни ја - испричао је Тодоровић.
Тешко детињство
Рођен је у учитељској породици и у Београду 5. новембра, 1930. године. Млађи је брат легендарне глумице Мире Ступице, коју је у детињству пратио али и штитио. Имали су још два брата, који су преминули у детињству.
Брат Бора је након смрти оца, иако млад, храбро преузео улогу домаћина и главе куће, а њихова породица је у том периоду једва склапала крај са крајем.
- Маму су отпустили. Кућа је била растресена од бомбардовања, кроз рупе на регастовима улазили су хладноћа и снег. Нема хране, нема дрва. Увече кад лежемо, ми се облачимо: капуте, шалове, чарапе, па чак и рукавице. А нас троје се у нашој муци чак и засмејавамо.
Бора тражи да онако у мраку играмо слово на слово, и то само о храни. Наше жлезде би прорадиле и дуго нас је у ноћ мучила глад. Бори је била једанаеста, а мени седамнаеста кад је он одлучио да буде глава породице.
Склепао је неку даску са точкићима и упутио се на Железничку станицу Београд да буде носач и да нас својим радом храни. Професионалци су га, без икакве сентименталности, онако малог претукли и одвели у кварт. Тамо га је случајно нашао наш комшија Миле, трамвајџија, и довукао, онако умузганог и ишамараног. Бора је уопште постао инвентиван.
Крао је угаљ са станице, као и гуме из неког немачког магацина, па правио ђонове и продавао. Крао је где је и шта је стигао и не једном, имао главу у торби. Једном га Немци ухвате с друштвом у крађи коњских седала из магацина на Ташмајдану, поређају их уза зид, репетирају шмајсере и на команду 'пали' добро сваког чизмом опале по гузици - написала је Мира Ступица у својој књизи сећања "Шака соли".
(Курир)
БОНУС ВИДЕО
