Готово да не постоји особа која није погледала бар један део "Жикине династије" или уме да понови неку реплику из култног остварења.
Згоде и незгоде омиљених пријатеља Жике и Милана насмејали су генерације, а посебно током празника када се цела породица окупи око телевизора.
Осим првог остварења ("Луде године", 1977), сва остала сценарија урадио је Јован Марковић и тако постао главни "кривац" што породица Жике Павловића и његовог пријатеља Милана Тодоровића не силази с наших малих екрана ево већ више од три деценије.
За само осам година (од 1980) провео је југословенску публику кроз филмове "Дошло доба да се љубав проба", "Љуби, љуби, али главу не губи", "Какав деда, такав унук","Иди ми, дођи ми", "Шта се згоди кад се љубав роди", "Жикина династија", "Друга Жикина династија" и "Сулуде године"!
Јован, иначе отац историчара Предрага Марковића и песникиње и професорке на ФДУ Милене Марковић, за Курир открио је тајне са снимања, како су му пропали силни милиони у Русији и зашто је није потписан као аутор на прва два наставка.
Како сте постали део целе приче?
- Био сам тада без посла, а први који ми је понудио да нешто радим био је покојни директор Телевизије Милан Вукос. Нисам први филм писао, али ме је мој пријатељ и кум Драгомир Бојанић Гидра убедио да се придружим. Одлучио сам да то пребацимо на комедију. На следећа два наставка нисам био потписан на шпици, јер се тада још водио један судски процес против мене, па нисам хтео да правим проблеме екипи.
Шта сте очекивали од тог серијала?
- Нисам имао велика очекивања од тог пројекта. И за мене је било изненађење да је те године то била најгледаније комедија у Југославији.
И умало нисте напустили цео пројекат... Зашто?
- Уморио сам се. Снимали смо некад и два филма годишње, а почео је да ради ко шта хоће. Последњи филм "Сулуде године“ сам ја радио. Жао ми је што нисмо урадили нешто што је било договорено. У плану је била да се ради серија "Жикини мемоари“. Он је већ тада био болестан и идеја је била да снимамо у некој бањи, да он пије шприцер, да се присећа догађаја из филма и коментарише их. Публика би видела догађаје на неки нови начин.
Коју анегдоту посебно памтите?
- Ми смо годинама радили заједно и били као породица. Највише тих прича имам о Гидри. Он је волео да попије, а на снимају је алкохол био забрањен. Он ме моли да пред кадар попије само једну и конобар му на моје очи сипа једну вотку, а затим је попио часу воде. Замоли ме за још једну и ја кажем да може. После пола сата он је био пијан. У малој чаши је била вода, а у великој вотка. Открили смо га још једном. Избушио је лубеницу и у њу сипао вотку. Пио је на сламчицу, а ми мислили да воли лубенице! Гидра је био фантастичан глумац.
Гидра вас је и наговорио да останете у причи?
- Сваког дана у Дому синдиката окупљала се екипа, пила кафицу и чекала шта ће да буде. Онда се деси да смо код Бате у Кораћици седели Гидра и ја. Почне прича оћеш-нећеш, на крају, опкладисмо се у два јагњета да ћу да напишем сценарио, и то за ноћ! Брже-боље њих двојица позову телефоном нашу пријатељицу и сарадницу Миру Лукић, која је имала електричну машину. Увече Бата јагњад стави на ражањ, ја ујутру донесем 140 откуцаних страница, а Гидра - плати опкладу. Док смо се ми још гостили, сценарио је послат екипи.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО
