- Život je vredan i treba ga čuvati - rečenica žene koja je pobedila opaku bolest, a sada pomaže drugima.
Danas je Svetski dan borbe protiv raka dojke, a iz želje da podignemo svest kod žena o ovoj bolesti i saznamo nešto o iskustvu žene koja je pobedila opaku bolest, novinari Magazina Novosti govorili su sa Jasminom Lukić.
Jasmina je jedna od osnivačica udruženja Evropa Dona Srbija, dva puta je pobedila rak dojke, a sada svoje znanje i motivaciju nesebično prenosi drugim ženama.
Pročitajte još: Trčite! Ovaj vid rekreacije VRAĆA MENTALNU SNAGU
Kako ste ustanovili da bolujete od karcinoma dojke?
- Kada sam nakon operacije raka dojke moje majke otišla u posetu, videla sam da su tamo bolesne žene mojih godina, pa i mlađe. U razgovoru sa njenim lekarom poželela sam da se i ja pregledam, s obzirom da sam u to vreme imala 48 godina i da su to neke godine kada postoji mogućnost da se pojavi maligna bolest.
Osećala sam se zdravom, punom energije, nisam uopšte razmišljala da mogu da se razbolim
Lekar me je poslao na dijagnostičke preglede, UZ i mamografiju i pokazalo se da je mamografija našla tumor na desnoj dojci, a on je bio na takvom mestu gde ja pregledom ne bih mogla da primetim.
Imali ste intuiciju i to vam je spasilo život, a da li ste imali neke druge simptome bolesti?
- Nikakve simptome nisam imala, ništa me nije bolelo, ali na vreme sam otkrila. Intuicija mi je nešto tada rekla: „Kada je majka operisana, kad sam već tu, pregledaću se.” Nakon postavljanja dijagnoze ulazim u kompletan proces lečenja.
Kakva je bila terapija?
- Tumor je bio manji. Prvo je urađena operacija, a nakon toga mi je data hemiotrapija. Konstatovano je da imam i tri pozitivne žlezde u pazuhu. Tako da je usledila i zračna terapija koja je obuhvatala dojku i pazuh. Terapije su trajale 6 meseci. Završetak hemioterapija bio je 3. novembra 2005. godine. Sećam se da sam svaku terapiju koju sam dobila precrtavala na kalendaru. Trećeg dana nakon poslednje hemioterapije spremila sam se i poželela da malo izađem napolje na vazduh, samo da prošetam. To nikome nije bilo jasno. Taj psihički momenat kada znate da je to zadnje, da više nema hemioterapija odmah vam podiže raspoloženje i energiju. Tako da sam ja zadnju terapiju, koja je trebalo najviše da me iscrpi, prihvatila dobro.
Nikakve simptome nisam imala, ništa me nije bolelo.
Pročitajte još: Kako vaše DRŽANJE utiče na TELO: Šta je pravilno?
Da li ste pre saznanja o bolesti imali svest o tome da je potrebno da idete redovno na preglede?
- Osećala sam se zdravom, punom energije, dvoje dece, posao, karijera, iskreno, nisam radila ni samopregled dojki. Kad vas nešto boli idete kod doktora, nisam uopšte razmišljala da mogu da se razbolim, nisam razmišljala ni o tome da mogu da se razbolim jer je moja majka već obolela od raka dojke. Otišla sam na kontrolu jer sam smatrala da u tim godinama treba da se uradi taj sistematski pregled dojke. Nisam imala spoljne manifestacije, tako da je kod mene dijagnostika bila najvažniji metod za dijagnozu prvi put.
Međutim, nakon završenog prvog lečenja, počela sam da radim samopregled dojki. Drugi put kada sam se razbolela, 2007. godine, bio je prisutan bol. Nakon dve i po godine rak se vratio na drugoj dojci. Ovog puta sam sama prepoznala da se sa mnom nešto dešava, odmah sam otišla kod lekara i ušla u proces dijagnostike, a nakon toga, pošto se videlo da jako brzo naprduje, urađena je i operacija i konstatovano je da je sada drugi tip kancera. Imala sam adekvatnu i najsavremeniju terpaiju kada sam se lečila i drugi put.
Vaše mišljenje o razvijenosti svesti žena u Srbiji u vezi sa ovom bolešću?
- Postoje neki pomaci, žene počinju da sve više vode računa o svom zdravlju, ali ti pomaci su u procentima koji nisu veliki. Sve više kompanija organizuje sistematske preglede za žene, gde je njima preporučeno pored ginekološkog pregleda i obavezan pregled dojki.
U zavisnosti od starosne dobi od 20. godine treba početi sa samopregledom dojki, zatim od 30. godine sa ultrazvučnim pregledom, a posle 45.godine treba uraditi i bazičnu mamografiju. Žene starosti od 50 do 69 godina, ulaze u skrining program i dobijaju poziv od svog lekara. Ukoliko se kod tih žena nešto primeti, one se dalje upućuju kod onkologa. Tu već postoji organizovano vođenje brige o ženskom zdravlju.
Pročitajte još: Perite zube i kada IZLAZITE i kada ULAZITE u kuću, jer tako sebi SPAŠAVATE ŽIVOT!
S druge strane dosta se priča o raku dojke, o važnosti zdravlja žena, a onda svako od nas ima po nekoga, da li je to član porodice, prijatelj, poznanik ko je bolovao od raka dojke. Tu se javlja neki “crvić”, žena oseti potrebu da ode i da se pregleda.
Da li smatrate da su optimizam i vedar duh jedan od ključnih faktora u borbi (uz pravilnu terapiju)?
- Kad se dobije dijagnoza raka dojke, prvo je to šok bez obzira koliko je neko pun energije, pun života. To je ipak jedan šok. Tek kada dobije dijagnozu, žena se susreće sa pravom bolešću i onda shvata koliko je život vredan i koliko su neke stvari zbog kojih se sekirala, brinula.. toliko zanemarljive u odnosu na ovakvu dijagnozu.
Od 20. godine treba početi sa samopregledom dojki.
S druge strane počinje da se upoznaje malo sa onkologijom, sa terapijama, razgovara sa nekim drugim ženama koje su prošle kroz to. To daje jedan elan da ona uđe u proces lečenja. Važno je da se prihvati konvencionalno lečenje, odnosno lečenje koje vam odrede lekari, da ne slušate druge koliko god da vam pričaju iz najbolje namere o nekim alternativnim ili pomoćnim sredstvima. Za sve što drugi preporučuju, žena treba da pita svog onkologa, Neki preparati koje može da uzima mogu da budu u suprotnosti sa lekovima koji joj se daju, pa se onda umanjuju vrednosti uticaja lekova na njenu bolest. Normalno je da svaka žena želi da ozdravi.
Veoma je važno da se razmišlja ka svetlijoj budućnosti, da žena ima jednu vodilju i da ide prema njoj. Da ide prema zdravlju i da je kroz taj put, taj tunel, ka svetlosti, vode lekari.
Koliko je podrška porodice i bliskih ljudi važna da se izađe kao pobednik?
- Važno je da žena ume da to saopšti svojoj porodici, da je dobila dijagnozu maligne bolesti, ako treba i da se isplače, to je sve normalno. Da saopšti sve, kao što sam i ja uradila, saopštila svom suprugu i svojoj deci. Objasnila sam im da neće biti lako, da je takva bolest, ali da ćemo svi zajedno moći da zajednički to prebrodimo da bih ja ozdravila. U tom periodu prvog lečenja, 2005. godine, imala sam punu podršku, od supruga, dece, majke i od nekoliko prijateljica koje su se tu našle sa mnom. Jedna je prošla kroz istu dijagnozu, druga nije, ali su obe bile uz mene.
Pročitajte još: Jutarnje vežbe smanjuju rizik za dobijanje RAKA - evo na koji NAČIN
Znate, kad se razbolite i kad dobijete ovakvu dijagnozu mnogi vas napuste. LJudi ne vole o tome da pričaju jer smatraju da mogu bolest da prizovu sebi. Ne znaju šta da vam kažu, a meni nije trebalo niko ništa da kaže, nisam želela nikoga da opterećujem. Kada sam osetila neke psihičke padove, išla sam na psihoterapije. To mi je jako pomoglo. Neophodno je da se osnivaju savetovališta pri referentnim centrima za lečenje karcinoma dojke, koji će obuhvatati onkologa, psihologa, nutricionistu i fizioterapeuta. Onkološki pacijenti imaju različita pitanja i neophodno je da dobiju savete od stručnjaka.
Kako vaša borba izgleda danas, nakon izlečenja?
- Prošlo je 15 godina od prve operacije i 13 godina od druge. Najvažnije je da u procesu lečenja žena ima ishranu koju joj stručnjaci preporuče. Kod raka dojke izmena ishrane nema neku posebnu ulogu, ona samo treba da bude bolje izbalansirana. Ako je neko jeo više povrća, a manje mesa, da izbalansira da bude isto.
Žene treba da održavaju fizičku akticnost, koja od 10 do 16% utiče na prevenciju raka dojke. Ako je već prošla ovu bolest održavanjem fizičke kondicije osećaće se bolje i zdravije. Bilo bi dobro da se vežba između 30 i 60 minuta svakog dana, mada naše žene dosta rade po kući, tako da bar 30 minuta treba da odvoji za sebe, da idu da se prošetaju brzim hodom.
LJudi ne vole o tome da pričaju jer smatraju da mogu bolest da prizovu sebi. Ne znaju šta da vam kažu, a meni nije trebalo niko ništa da kaže.
Takođe je veoma važno održavati regularnu telesnu težinu spram visine i godina. Prekomerna težina koja vodi u gojaznost može stvoriti naslage sala koje nisu poželjne. Zbog ovoga se mogu pojaviti i druga pridružena oboljenja. Kontinuiranim održavanjem telesne težine i fizičke aktivnosti, žena će se osećati bolje i biće zdravija.
Kako ste se osećali kada ste saznali da ste izlečeni?
- Prvo kliničko lečenje se završilo posle 6 meseci, nakon toga su mi prepisane hormonska terapija, a nakon drugog lečenja pored hormonske bila je uključena i biološka terapija. Biološka terapija je trajala godinu dana, a hormonska ukupno 7 i po godina. Ne podrzumeva to samo aktivno lečenje na institutu, nego sam imala i dalje nastavak lečenja. Na početku se ide češće na kontrole, a onda na 6 meseci. Sada sam u fazi kada doživotno idem jednom godišnje na kontrolu.
Pročitajte još: Zdrava, ali i NAJZAGAĐENIJA VOĆKA na svetu, koju SVI jedemo
Lekar naglašava da ukoliko se bilo šta oseti treba se obratiti lekaru. Osećam se dobro, prošlo je toliko vremena. Trudim se da imam kompletno uravnotežen život. Moja deca su izašla na svoj put. Najvažnije je da vidite svoju decu na sopstvenim nogama, oni su sada svoji ljudi, učestvujem u njhovim radostima, ali bitno je i da živite svoj život i vodite računa o sebi.
Kontinuiranim održavanjem telesne težine i fizičke aktivnosti, žena će se osećati bolje i biće zdravija.
Poruka za sve žene u Srbiji?
- Molim žene da rade redovno samopregled dojke, jednom mesečno, da se odazovu na skrinig preglede kada dobiju pozive. Da vode računa o svom zdravlju, zdravlje je najdragocenije.
Život je vredan i treba ga čuvati. Obavezno se odazovite skriningu, odnosno pozivu na mamografsko snimanje. To nije ništa strašno, ništa bolno, možda malo neprijatno, ali će žena znati nakon tog snimanja kakvo je zdravlje njenih dojki. To je veoma važno!
Ukoliko je žena u dobi kada treba da dobije poziv za mamografsko snimanje, a nije ga dobila, ona treba da ode kod svog ginekologa, traži uput da joj se uradi mamografsko snimanje dojki.
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
