I eto nama još jedne Nove godine. Praznika koji spada u najstarije i najznačajnije u svim kulturama, vremenskim i geografskim.
Neosporno je da je novogodišnje slavlje jedna od najlepših i najkorisnijih velikih iluzija, jer je stablo čovekovog života jednako ukorenjeno u stvarnosti i u mašti. Baš kao što duboko zaranja i u drevne arhetipove, uveravajući nas da moderno doba ponavlja neko davno, magijsko, veliko vreme, pročišćeno od svih depresija i moralnih korozija koje nagrizaju ljudsku dušu.
Odatle vodi poreklo i praksa čestitanja. Vezana za posebno vreme sveopšte regeneracije i ona je, sledeći precizan prevashodno jezički obrazac, preuzimala ulogu posredništva sa životodavnim silama koje je trebalo odobrovoljiti i simbolički usmeriti u jasno određenom pravcu.
Pročitajte još: Zašto se na VRH JELKE obično stavlja ukras u obliku ZVEZDE? Priča koju mnogi dele sa decom
Poznato je da su još stari Kinezi, pre više od dva milenijuma, ispisivali novogodišnje čestitke na crvenim glinenim tablicama i slali ih rođacima i prijateljima. Takve čestitke slali su i Rimljani, ali su njihove pločice bile ukrašene biljnim i drugim ornamentima...
Čestitke kneževića Milana i Mihaila
Međutim, možda najstarije, srećom sačuvane, novogodišnje čestitke u nas jesu one koje su sinovi kneza Miloša Obrenovića, kneževići Milan i Mihailo, uputili njegovom preosveštenstvu mitropolitu Srbije Meletiju, još 1832. godine (i to, precizno, 22. decembra). Pisane su po tadašnjem protokolu za pisanje pisama, ali – kako su kneževići u to vreme bili deca - uz mala odstupanja i primereno prazniku.
Čestitke oba kneževića vizuelno deluju skromno, bez ukrasa, u vidu slike ili crteža. Uostalom, Srbija tek što je godinu dana ranije, u Beogradu, dobila prvu državnu štampariju (poznatu pod imenom Knjažesko-srbska knjipečatnja ili Tipografija), a čestitke se još uvek i nisu štampale ni u drugim zemljama Evrope. Pritom su obe čestitke ispisane na formatu hartije koji je znatno manji od onoga na kome su pisana pisma i odgovara otprilike današnjem formatu papira A4.
Mlađi Mihailo, budući knez Srbije, koji je tada imao devet godina, čestitao je Roždestvo Hristovo (Božić) i Novo leto mitropolitu sledećom porukom:
„Ljubezni Popo!
Ja sam, fala Bogu, zdravo i dobro raspoložen i čestitam vam praznike nastupajuće Roždestvo Hristovo i Novo leto. I ljubeći vama ruke sa Vašim đakom i ostajem, vaš ljubezni Mihail Obrenović.
U Požarevcu, 22. dekemvrija 1832.”
Sa istim datumom i mestom odašiljanja napisana je i čestitka starijeg kneževića, tada trinaestogodišnjaka, Milana:
„Ljubezni Popo! Mi smo ovde svi zdravi i veseli, fala Bogu.
Čestitamo Vam nastupajuće Praznike da uzdravlju dočekate i provedete.
Pozdravljamo Vas i ljubimo ruku. Jesam Vaš iskreni poslušni sin Milan Obrenović.”
Ova čestitka ima i svoj dodatak, pri dnu papira, gde je knežević Milan dopisao: „No, vrlo mi je bilo žao kada ste mi javili u pismu da ste bili bolesni“.
Zanimljivo je da su reči „poslušni sin“ precrtane, pretpostavlja se zato jer je knežević Milan, kao stariji sin kneza Miloša i knjeginje LJubice, bio prvi prestolonaslednik. Kao što je poznato, kasnije je i došao na presto abdikacijom kneza Miloša (13. jun) i vladao je samo do 8. jula 1839. godine, kada je umro i počiva u beogradskoj Crkvi Svetog Marka.
Usled bolesti i suprotstavljanja Saveta Namesništva nije imao priliku da kao knez potpiše nijedan akt i u istoriju Srba ušao je kao vladar sa najkraćim periodom vladavine (25 dana), da bi ga na prestolu nasledio mlađi brat Mihailo.
Više o ovoj temi možete pročitati u štampanom izdanju Trećeg oka.
