Ведрана Рудан пише о жени која дозива мајку у болесничкој соби на онкологији и сећа се своје мајке о којој данас много мисли
"Из дубоког сна, спавала сам у болничком кревету, требала га је изазвати таблета која ће ме сигурно олешити, пробудили су ме женски крикови, МАМАМААААА…"
Овим потресним речима почиње Ведрана Рудан своју нову исповест, овог пута сведочење из болесничке собе на онкологији у Ријеци. Ведрана пише о својој болести откако је сазнала да је оболела од карцинома, а сада говори о једној ноћи на болничком одељењу и својим успоменама на мајку.
"Надала сам се да је ноћна мора, није била. Жена је умирући зазивала мајку. Набила сам слушалице на уши и чула како Јасна Злокић пјева, ја сам скитница, не држи ме мјесто… Моја најдража пјесма иако никад више нећу скитати.
Касније су ми сестре рекле да није умирала, само јој је било “јако тешко”. Старија жена.
Направила сам анкету међу сестрама које годинама раде на ријечкој онкологији. “Кога пацијенти ‘кад им је тешко’, најчешће зазивају?” “Мајку, рјеђе бога. Ма, углавном мајку.” “Тату никад.” “Никад.”
Вратило ме то у прошлост. Била сам у четрдесетима кад ме мајка кренула називати. Готово сваки дан. Њезини су ми позиви бескрајно ишли на живце. “Зато се не јављаш?” “Мама, чуле смо се јучер.” “Нисмо се чуле данима, никад не зовеш, ја увијек морам тебе звати…” “Не мораш ме звати…” “Кад те не чујем мислим да ти се нешто догодило?” “Што ми се може догодити? Радим к’о коњ, кад дођем дома, дјеца, муж, не разумијеш модеран живот.”
“Стара сам, желим ти чути глас. Данас опет имам проблема са столицом…”
О, не, о, не, о, не “Морам прекинути, шеф ме зове, јавит ћу ти се касније.”
“Нећеш.” И нисам.
Што бих дала данас да чујем њезин глас у слушалици и детаље о њезиним проблемима са столицом. Мени помажу дјечји чепићи који немају нуспојаве, раде по принципу “пјењења” ма што то било. Зову се еВа адулти. Купите их четвртком у апотеци Пабло на Вежици, тамо су цуре јако љубазне и дају четвртком умировљеницима попуст 10%. Хтјела сам то јавити кћерки али ми се не јавља.
Разумијем, све вас разумијем. Мајка увијек назове у невријеме. Екипа цура чека пред зградом, крећете у Трст, зове мама и пита како сте и зашто се не јављате. Колутате очима гледајући према зиду. “Мама, зуб ме растура, имам заказано, журим…” “Увијек журиш кад ме чујеш…” “Треба ли ти нешто?” “Треба ми твој глас…” “Мама, назват ћу те вечерас.” “Добро и јави ми што је зубар рекао, можда имаш гранулом, то може бити опасно за срце…” “Да, да…” Прекидате везу, трпате мобител у торбицу, јурите низ степенице. “Опет касниш”, говори Јадранка. “Мама.” Четири уздаха истовремено.
Лили цвили пред вратима, држите поводац у руци и навлачите на себе јакну. На екрану мобитела “Стара”. Не укључујете моб, изводите Лили која весело маше репом, скидате јој поводац, скаче с осталим псима, па скреће у грм. Који ужитак гледати вашу можда највећу љубав како се олакшава. Моб опет звони. Не гледате тко зове. Не јављате се.
Свима вама су маме живе и зову јер ви не зовете. Досадне старице и стрепе над вама зрелим женама. Ви сте за њих биле и остат ћете беспомоћне бебе које су их, оне не знају зашто, бешћутно одбациле.
Назовите их повремено, без повода. Једном, кад будете саме ноћу у болесничкој соби, вриштат ћете: “МАААААМААААААА”. С дуге стране мук. Чут ће вас неколико врата даље непозната нека која ће навлачити слушалице на уши."
(Ведрана Рудан)
