Велики ножеви за велику шуму (ФОТО)

Захваљујући популарности бушкрафта, како у свету, па тако и код нас, код многих се усталило мишљење да су дугачки ножеви крајње непрактична ствар. Поборници ове тезе често наводе пример Швеђана који су сечива ножева обележавали маркерима да би утврдили који је део најчешће коришћен. На основу тога се онда тврди да су сасвим довољна сечива дужине 10-12 цм. И знате шта? У праву су. Барем у Европи, за већину ситуација је довољан краћи нож. 

Прочитајте још: ЗА СРБЕ СПЕЦИЈАЛНА ПОНУДА! У овом хотелу деца бораве БЕСПЛАТНО, а добија се и ПОСЕБАН ПОПУСТ (ФОТО)

Прочитајте још: Џентлменски начин решавања сукоба стигао до Олимпијаде

Али истовремено, апсолутне заговорнке тезе о кратким ножевима демантује искуство старо стотинама година. То искуство су стекле генерације људи који буквално живе у џунглама и то оним правим, а не бетонским. 

Алатка за џунглу 

Ако неко нешто зна о мачетама, онда су то Бразилци. На слици је типичан примерак са сечивом дужине 45 цм, фото: Трамонтина

Нама вероватно најпознатији из плејаде великих ножева за велику шуму, су мачете. Овај тип сечива намењен је сечењу зељасте, а не дрвенасте вегетације. Најчешће за крчење стаза кроз џунглу или као пољопривредне алатке. Старији се вероватно сећају слика Фидела Кастра или Че Геваре како секу шећерну трску. 

Међутим, ови велики ножеви су врло често коришћени и за свакодневне послове у домаћинству или кухињи, за спремања оброка, али и као оружје у бунама и устанцима, којих у Јужној Америци никада није мањкало. Култура употребе је у свим крајевима где се свакодневно користи на високом нивоу. Иако претпостављамо да би се на Западу многима дигла коса на глави када би видели клинце од само неколико година са оштрим сечивима која су тек нешто мало краћа од корисника.  

Мачета у рукама Фидела Кастра, фото: архива Новости

Мачете варирају по свом облику и дужини, у зависности од краја где их праве и наравно, користе. Ипак, најчешћа слика у глави просечног Балканца при помени мачете је сечиво дужине 40-50 цм, дебљине 2-3 мм, благо проширено како иде према горе и са врхом великог радијуса. Ипак, постоје бројна решења која одударају од овог типа. 

Чудо из војног комплета 

Бројне оружане формације принуђене да ратују или барем службују у тропским прашумама, увиделе су да им је неопходна оваква алатка. Прво су набављани локално произведени примерци да би после били усвојени стандардизовани модели израђивани у некој од ножарских компанија. 

Једно од посебних решења је тзв. Тајга 1, на Западу познатија као Спецназова мачета. Развијена је у СССР током педесетих година прошлог века, на самом почетку Хладног рата, за потребе оборених пилота и војника разних профила, којима би могао да послужи овакав алат. Скоро по свему одудара од традиционалних мачета. Сечиво је дуго 21 цм, дебљине 5 мм и максималне ширине 87 мм. Захваљујући посебно обликованом сечиву, тежиште је померено према врху.

Како су совјетски дизајнери у својој бескрајној мудрости замислили, ова алатка би могла да буде употребљена у случају нужде као секира, мачета, ашовчић, длето, тестера и још којешта. 
Остаје упитно колико су у свему томе успели, али је чињеница да је поменути модел остао у производњи до данашњег дана, истина под другим именом. Оригинални војни примерци из прошлог века могу да достигну цену и преко 400 долара. Наравно, ово је више везано за колекционарство, него за стварну вредност поменутог “чуда” војне опреме. 

Оригинални примерци Тајге 1 могу да достигну значајну цену код колекционара, депоситпхото

За тајгу, а не за џунглу 

Што се реалне употребљивости тиче, треба је сагледати из угла корисника. Да ли би се добро показала у џунглама Јужне Америке? Одговор је кратак и јасан - не. Прекратка је, претешка, предебела и има четвртасту, прилично неудобну пластичну дршку. Али, ако би је посматрали са становишта обореног пилота који би се нашао негде у крајевима са климом сличном или хладнијом од наше, онда се слика значајно поправља. Њоме је могуће направити склониште, припремити ватру, ископати рупу, мерити дужину и углове, а у нужди може да послужи и као хладно оружје. Иако поменуте послове не ради савршено, довољно је добро решење за ону намену коју је предвидео произвођач.
Ипак, јединице које се “мало озбиљније баве ратовањем у тропским шумама”, стално су у потрази за новим, прикладнијим типом сечива. Како је вегетација у југоисточној Азији различита у односу на ону из Јужне Америке, јасно је да је у таквим пределима потребно прикладније средство. Један од могућих одговора био би паранг. 

Сечива југоисточне Азије 

У Западној хемисфери је постао популаран последњих петнаестак година, захваљујући ветерану британског САС, писцу једног од најпопуларнијих приручника за преживљавање. Поменути аутор је за време службе често користио паранг и та своја искуства и преференце је пренео у свом приручнику. САС се са овим сечивима сусрео за време интервенције у Малаји. 

Тестера на спецназовој мачети је истог типа попут оних на Викторинокс ножевима. Употребљивост је ограничена, али може да послужи у одређеним ситуацијама, депоситпхото

Као и код мачета, постоје бројне варијације овог великог ножа, тако да је тешко дати неке тачније спецификације. Сечива варирају од приближно 30 цм, па до скоро метра дужине. Слично томе, могу се наћи примерци са скоро равним сечивом, али су најпопуларнији они са закривљеним. Занимљиво је да су код паранга сечива брушена конвексно, било да говоримо о пуном или делимичном конвексу, што је резултат вековног искуства људи који их користе. Дршке се углавном израђују од рога воденог буфала или тврдог дрвета, са закривљењем и проширењем на крају. На тај начин се спречава да приликом сечења из замаха нож исклизне из руке. 

Паранг одличан избор 

Како се ради о крајевима који су прилично сиромашни, јасно је да је локално становништво размишљало о универзалности сваког дела опреме. Тако је и паранг добио вишенаменску функцију и сваку од њих обавља врло добро, наравно у вештим рукама. На пример, врх је најчешће широк и фино изоштрен. Као такав се користи за драње коже са уловљених животиња, припрему хране и неке прецизније послове. 

Модел Паранг Мини, дело Рика Маранда је сјајан пример врхунски урађеног ножа са ценом од 700 долара, депоситпхото

Нешто ниже од тога (најчешће) почиње благо проширење које је оштрено под мањим углом те је отпорније на тупљење приликом грубих радова: сечење, тесање и цепање дрвета. Како се сечиво сужава и приближава дршци, брушење такође прелази у фино. Овакво сечиво је погодно за прецизно дељање дрвета и сличне операције.
Захваљујући томе што је најчешће првих неколико центимера сечива тупо, могуће га је користити и као продужетак дршке. Ово је повремено на мети Западњака јер смањује корисну дужину сечива и шака држи сечиво, што се сматра небезбедним. Иако ово има смисла код кратких ножева, у овом случају је промашена критика. Не заборавите, паранг је велики нож и добар део тешких послова одрађује управо великом дужином и масом (чиста физика). 

Даље, његови корисници су врло верзирани кроз свакодневну употребу, а и тамо где они живе “безбедност на првом месту” није свакодневна мантра. Моје ограничено искуство са овим сечивом и људима који су га користили, говори нам да је у питању специфичан комад опреме, којег ће људи или волети или га у потпуности одбацити.  

Бројна решења 

Уколико желите универзалан велики нож за шуму, који одлично сече из замаха, паранг је ту одличан избор. Релативно дуго сечиво, благо закривљено и конвексно наоштрено биће пун погодак. Али ако је ваша идеја да имате нож којим ћете насећи сланину, можда неки парадајз или намазати паштету за време једнодневног излета, онда је ово сасвим сигурно погрешан избор. Занимљиво је да се паранг углавном израђује у малим ковачким радионицама и то од старих гибњева. 

Бер Грилсова паранг мачета у изведби Гербера је јефтино и довољно добро решење, фото: Гербер

Очигледно је у питању омиљени материјал широм света за израду сечива. Ипак, савремена ножарска индустрија себи може да приуштити различите типове челика и да тако ову врсту ножа приближи разноврсним корисницима. Тако је “Гербер” избацио своје верзију, а рекламира је нико други до Бер Грилс. Својом ценом од неких 40+ долара, говори да је далеко од квалитетног ножа, али је довољно употребљив за већину корисника који немају престроге захтеве. 

Вероватно нећемо погрешити ако кажемо да би се могао показати добрим избором за опремање и обуку младих извиђача. Ипак, ако сте озбиљнији корисник, са захтевнијим потребама саветујемо и сигурније урађене примерке. Вероватно вам неће бити проблем да нађете ковача који ће за пристојну цифру да искује сечиво по вашем нацрту. 

Малајски голок 

Још једно од великих сечива би био голок. Сличан је парангу, што није ни чудно. Намена му је практично идентична, иако у овом случају постоје и чисто борбене верзије. Очигледно је подручје Индонезије, Малаје и околине погодовало развоју оваквих великих сечива. Ипак, постоје и одређене разлике. Сечива код голока су генерално нешто краћа али и тежа. Осим тога, углавном су и мекше окаљена. 

На овај начин се могу лакше оштрити у теренским условима, па чак и обичним каменовима, што може бити од користи у одређеним ситуацијама. Чувени ножарски гуру Мајк Стјуарт и његова компанија “Барк Ривер” својевремено су избацили своју верзију која представља западни поглед на овај интересантни алат. Челик је далеко квалитетнији од оног за гибњеве, односно говоримо о алатном челику А2. Брушење је и даље пуни конвекс и сече као лудо. 

Мартиндејлова верзија голока је у употреби у британској армији већ деценијама, депоситпхото

Захваљујући профилу сечива и његовој дужини, оштрини, БРК Голок можете користити на различите начине. Ипак, цена није баш пријатна. За неких 250-300 долара, колико кошта у САД, можете купити јефтиније, такође врло употребљиве примерке и приде цело брдо додатне опреме. Али сваком своје, зар не? 

Прочитајте још: Захваљујући видео-игрицама ово ОПАСНО оружје постало је МУСТ ХАВЕ међу тинејџерима (ФОТО)

Наравно да ово нису сви могући типови великих ножева, али су представници оних познатијих у широј јавности. Њихов дизајн је плод вековних искустава и потреба за сечивом које наоко изгледа специјализовано, а у ствари је вишенаменско. Можда у нашем случају нису најадекватније решење, али је сигурно да су у својој постојбини најбољи могући избор. 

Нинослав ТРИФУНОВИЋ 

фото: Барк Ривер

Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ