У питању је вероватно један од првих, стварно ефикасних пригушивача намењених полуаутоматским пиштољима великог калибра
Експериментални пиштољ за америчку војску је добио ознаку ВОX-13А Пистол, а пригушивачка јединица ВОX-1А. Према непровереним информацијама, произведено их је око 120.
Пригушивачка јединица на неки начин корене вуче од немачких пригушивача коришћених током Другог светског рата. После је те конструкције, условно речено, преузео и усавршио немачки "Валтер" за свој чувени пиштољ П-38. Америчка ратна морнарица је око половине шездесетих година 20. века од "Валтера" поручила мању количину њихових пригушивача Модел СД9б ради проучавања. Модел је оцењен као врло ефикасан, али је одлучено да се ураде одређене модификације. Искрено говорећи, све измене су биле више козметичке и технолошке природе него суштинске.
Прочитајте још: Неми сведок тајних операција - "смиривач паса" коришћен је у Вијетнаму, Камбоџи, а касније је кумовао свим сукобима
Пригушивач унутар пригушивача
У сваком случају прича је изузетно једноставна. У питању је тзв. конструкција типа "пригушивач унутар пригушивача". У тело дужине 127 мм и пречника 36 мм, смештен је пригушивачки модул, који је урађен крајње једноставно. Релативно је кратак, а његов спољашњи пречник је знатно мањи од унутрашњег пречника тела пригушивача. На тај начин се практично добија продужена експанзиона комора. Унутар самог модула се налазе четири диска од уретана одређених механичких карактеристика, раздвојених помоћу прстенастих сегмената. Модул се учвршћује унутар спољне облоге у две тачке. Са предње стране је то поклопац са О рингом, у којег улази део модула, а са задње стране профилисани потискивач, којег у том положају држи релативно јака опруга. Ова опруга се својим задњим делом ослања на задњи поклопац, који уједно служи и као монтажа за цев
Специфична муниција за специјалце
Главни разлог за измене на експерименталном пиштољу био је у специфичној муницији рађеној за потребе специјалаца. Конструктор Ли Џурас из компаније "Супер Вел Картриџ" развио је посебан деветомилиметарски метак познатији као Марк 144. Брзина на устима цеви је износила 295 м/с. Употребљено је тешко зрно од 158 грејна, које је у комбинацији са барутом и причвршћеним пригушивачем производило висок радни притисак. Ово је урађено да би се омогућило нормално полуаутоматско функционисање пиштоља.
Идеја око рада пригушивача је следећа: метак улази у примарну експанзиону комору велике запремине, где се барутни гасови брзо шире и делимично хладе. Опруга потискивача додатно вртложи гасове (барем у теорији), потом зрно удара у преграде од еластомера, отвара их и наставља свој лет. Преграде се одмах потом затварају, попут бесповратног вентила и задржавају барутне гасове да не изађу изван пригушивача. Између модула и унутрашњег пречника постоји значајан простор који се понаша као продужетак експанзионе коморе. На тај начин се постиже боље пригушење и смањују се притисци у пригушивачу, а последично и у цеви оружја.
Морнарички измењиви модул
Један од проблема код употребе еластомера у ове намене је њихов, релативно кратак животи век, приближно око 20 до 40 испаљених метака. Уколико би се уместо поменуте подзвучне муниције користио обичан надзвучни метак, уретанске сегменте је требало мењати већ после неколико хитаца. Наравно, ово се односи само при употреби дискова који још нису оштећени.
С друге стране, будући да је оружје дељено специјалној јединици, са значајним буџетом и приоритетом у опремању, као и да су у акцијама ретке прилике за већим бројем пригушених хитаца, ово и није био неки посебан проблем. Због овога, као и чињенице да је оружје намењено за поморске командосе, Морнарица је развила Марк 26, Мод. 0 Аццессорy Кит. У питању је једноставан комплет у коме је спакован готов модул са дисковима за измену у теренским условима, 24 метка Марк 144 као и специјални умеци, поклопци и О ринг. Ови делови су служили за заштиту оружја приликом подводног транспорта и били су ефикасни до дубине од око 65 метара. На тај начин, рониоци би по изласку из воде, једноставним репетирањем преводили пиштољ у оружје спремно за дејство.
Задовољавајућа прецизност
Што се прецизности тиче, будући да зрно има контакт са дисковима, логично наводи на помисао да ће доћи до проширења групе погодака. На бројним тестовима је утврђено да се на даљини од 25 јарди (око 23 метра), без већих проблема може сместити осам погодака у мету пречника 20 цм, поготово уз употребу скелетоидног кундака. Реално говорећи, ово је заиста довољно за већину смислених ситуација. За све остало, ту су пригушени карабини и аутомати.
Вероватно највећи проблем је био везан за "Супер Велову" муницију. Често су се јављали проблеми са екстракцијом испаљене чауре. Због високих притисака долазило је до претераног ширења чауре и њеног “лепљења” за зидове што је, у комбинацији са слабашним извлакачем изазивало проблем са извлачењем. Морнарица се због тога крајем седамдесетих обратила чувеном Риду Најту, власнику КАЦ, једном од највећих светских имена по питању специјалног оружја и муниције. Проблем је решен, али тако што је измењено оружје, односно, узета је Беретта 92 која има далеко робуснији извлакач од С-В, као и систем брављења путем падајућег блока.
Овај систем је јако битан уколико желите пригушивач на пиштољу.
У КАЦ је дизајниран метак са ултра-тешким зрном од 170 грејна. Нови метак је производио притисак од приближно 2.750 Бара, што би било катастрофално за многа оружја попут С-В пиштоља. Када је утрошена сва муниција направљена у КАЦ (50.000 комада), Морнарица се одлучила за "Винчестеров" метак са равним врхом зрна од 147 грејна. Код већине конструкција које користе преграде од еластомера, строго је забрањена употреба зрна са шупљим врхом ради преурањеног "отварања".
Нови пиштољ, са нешто модификованим пригушивачем, испалио је чак 11.000 метака!
Фото: приватна архива Нинослав Трифуновић
