Кад је оштрина значила живот

Имати оштар предмет уз себе толико је укорењено у нашу свест, да ни до данас та потреба није умањена. Чак и када немамо реалну потребу да користимо некакав нож, јер живимо у градској средини, ипак смо судбински везани за сечива. Ако ни збо чега другог онда збогт осећаја сигурности које пружају. 

Прочитајте још: Сечива за непланиране околности (ФОТО)

А како је све почело? Од препознавање потребе, до реализације и практичне употребе. Од материјала који су се показали као употребљиви и доступни до осмишљавања технике узраде, алата за израду, идеја, конструкција и ефикасности.

Прелеп примерак кристалног врха стреле, фото: Томас Берберик

Челик је данас основни материјал за израду сечива, али био је потпуна непознаница вековима уназад. Као ни метал, нити било какви процеси његовог добијања. Да би опстао, човек је морао да се сналази. Коме је и како пала на памет идеја да му је уопште потребно нешто оштро, никад нећемо сазнати, али није тешко претпоставити да је ово била и изразито наметнута потреба. 

Случај је покренуо напредак 

Камени врх из средишње Африке чија је старост датирана на око 30 хиљада година, фото: Борис РАКИЋ

Највероватније је случајан след догађаја, некакав пад и расекотина о какву стену или шиљати предмет, потакла неког мученика на размишљање. Даље је све било много извеснија јер се универзална идеја и потреба, кроз употребу већег броја јединки брзо усавршава, будући да расте и број ситуација у којима се примитивна алатка користила, као и нагомилано колективно искуство. 

Почев од тога да су успели да искористе све што је било доступно и подобно од материјала, временом је постало јасно да су и облик, величина и тежина, пођеднако важни за успех. Да би дошли до тога морали су да развију и технике и алате као и да обједине искуства проистекла из таквог рада.  Сложићете се да нам је овај мисаони део процеса лаган и логичан, међутим ручна израда оваквог алата није нимало лакша него некад. Чак је за савременог човека, навикнутог на комфор готових производа, можда и тежа. 

Материјали 

Оригинални врх стар више десетина хиљада год, порекло води из јужне Африке, фото: Борис РАКИЋ

Избор материјала није био велики, али је испробано све што је било доступно. Тако се показало да су камен, кост, кристали, корали, шкољка, дрво и комбинација тих материјала врло употребљиви. Потом је искуство показало да се употребљивост вишеструко повећава и олакшава израдом рукохвата, а домет продужава коришћењем дужег штапа.

Тако настаје копље које може и да се баци неколико метара. Проналаском лука и стреле овај домет је знатно повећан, а онда следе софистикованије технике и идеје, које доводе до револуционарних проналазака. 

Сировина за израду сечива - наизглед обчино камење крије прелепе текстуре кристала, фото: Борис РАКИЋ

Миленијумима ово су били основни материјали и људи су их усавршили колико се могло. Уз све мане њихова употребна вредност била је незаменљива. Олакшавала је живот и чинила га сигурнијим. Један материјал древних сечива и данас плени карактеристикама и лепотом. 

Опсидијан 

Магматска - вулканска стена је прилично раширена по нашој планети, а највише у зонама угашених и активних вулкана, одакле и потиче име вулканско стакло. Настаје у периоду вулканске активности када се лава брзо хлади, те нема довољно услова за кристлизацију те масе. Латинско име обсидианус лапис Опсидијанов камен, потиче од Плинија старијег, коме је један камен сличан опсидијану донет из Етиопије, а он га назвао по имену доносиоца. 
Најчешће је стакласто црне боје полупровидан на светлу (транслусент) и сличан је базалтним стенама. Гранит, кварц, порфир и рејолит су стене сличног основног састава као опсидијан - силицијум диосид око 70%. Текстура му је глатка, високог сјаја.

Врх од такозваног дијамантског опсидијана, фото: Томас Берберик

Постоји и црвено црни или црвени опсидијан који садржи примесе оксида гвожђа који даје црвену (рђаву) боју. Може се наћи и са микроскопским примесама минерала као што су магнетит, пироксен, плагиоклас, биотит који дају више варијација црног опсидијана. Неки га описују и као замрзнуту течност са малим количинама минералних нечистоћа. Постоји и бели опсидијан али је веома редак, тачније црни са ситним белим пегама - тзв. пахуљасти опсидијан “сноwфлаке обсидиан”. Вулканско стакло је нестабилно када се налази на површини, а током времена постаје зрнаст кристал, најстарији је из доба креде пре 146 милиона година, па до почетка палеоцена  65 милиона година. 

Магијске моћи “змајског стакла” 

Врло занимљива колекција алата и прибора неопходног за голо преживљавање, какво су наши преци свакодневно морали имати уз себе, фото: Томас Берберик

У разним културама опсидијан је заузимао важно место и сматрао се симболом самоконтроле и отпорности. Веровало се да сперчава појаву лоше енергије и олакшава бол. Сматрало се да ако се донесе у кућу безбеђује мир и блокира отровне свађе. Све ово међутим није ни изблиза важно као једна фасцинантна особина овог стакла. Добро обликован – исклесан, опсидијан може имати неколико пута оштрију ивицу од високо квалитетних хируршких челика оштрених најновијим методама. Сам рез, дебљине само 3 нанометра, гледан микроскопом је гладак, за разлику од крзаве ивице челика. Када се клеше и обликује врх или сечиво, он се ломи тако танко да му ивица сечива може бити дебела само неколико атома. Оштрина је толика да на ћелијском нивоу он може просећи рез између две ћелије, а да их не оштети. Фасцинантно зар не? 

Камени врх за копље, фото: Томас Берберик

Међутим, опсидијан је крт, што је велика мана, јер се може користити једнократно, као врх стреле, на пример, а ретко кад би преживео употребу више пута. Такође и као нож или копље. Као нож захтева врло пажљиву употребу, а поновно оштрење је мукотрпан и неизвестан посао. У поређењу са класичним прозорским стаклом какво је данас у широкој употреби, вулканско стакло је нешто чвршће. Данас се оно највише користи за израду минералне вуне, али задржала се и његова стара намена, израда уметничких предмета и накита. 

Древна вештина обликовања опсидијана 

Његова основна вишемиленијумска улога сечива је данас најмање присутна али и даље актуелна. Врхови стрела и ножеви од опсидијана којима доста ловаца окушава срећу у лову веома су цењени и скупи. Интересантно је да прастара вештина израде сечива од природних материјала није нестала. Управо супротно, постоје читаве групе, форуми и удружења људи који се баве израдама реплика, колекционарством, трговином оваквим предметима и артрефакатима. Они су репер за израду реплика као и сведочанство довитљивости наших предака. Наше заједничко наслеђе.

Сечиво ножа од кристала је полупровидно на јаком светлу, фото: Томас Берберик

На интернету данас можете пронаћи много корисних туторијала за израду оваквих сечива и врхова, како модерним тако и алатима који су се накада користили. Начине израде самих алата, како препознати одређене стене, минерале, где их тражити или где могу да се купе већ пронађени и сортирани комади. Може се много тога научити о самој геологији и њеним областима попут минералогије. 

Повратак коренима 

Нож са сечивом од опсидијана, фото: Берб

Лепо је видети да смо и поред огромног уплива модерне технологије, сачували знање и вештину која је нашим прецима омогућила преживљавање. Неки су овај хоби толико заволели да буквално за себе израђују све што им је потребно од опреме и њоме успешно лове. Овде није циљ улов већ читав процес и начин живљења. Са сигурношћу можемо рећи да онај ко осети тежину и задовољство оваквим начином израде оружја и алата, много боље разуме и цени живот и комфор који данас имамо. 

Комад пахуљастог опсидијана из колекције аутора текста, фото: Борис РАКИЋ 

Прочитајте још: После неколико векова Рус Сергеј Баранов открио тајну ливеног дамаскуса (ФОТО)

Уживајте у сликама које представљају наше прве кораке и вештине и имајте на уму колико данас у ствари лепо и лако живимо иако то на први поглед не изгледа тако. 

Борис РАКИЋ 

Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ