Извор гласовних халуцинација вероватно се скрива у начину на који мозак обрађује контрадикторне сигнале из околине, тврде научници у новом истраживању.
Швајцарски научник хрватског порекла Паво Орепић изазвао је пажњу јавности кад је почетком године објавио студију у којој је са својим тимом открио да „слушање“ гласова кроз кости лица олакшава људима да разликују свој глас од гласа непознате особе. То је био део студије којом су научници покушали да открију како људски мозак обрађује звукове и што је друкчије код људи који халуцинирају и у својим главама чују „туђе“ гласове.
Како долази до гласовних халуцинација
Сад је др Орепић отишао корак даље и са својим тимом истраживао како уопште долази до аудиторно-вербалних халуцинација код особа које иначе не халуцинирају.
У студији објављеној у часопису „Сајколоџикал медисин“ научници су објаснили како су аудитивно-вербалне халуцинације један од најчешћих психолошких симптома чији су узроци и даље прилично непознати. Две главне теорије сматрају да до таквих халуцинација долази због недостатака у самоконтроли или као резултат подражаја код особакоје имају снажне реакције на спољне надражаје.
Како би тестирали те теорије, др Орепић и његов тим развили су роботску процедуру која може да произведе сметње у самоконтроли. У преводу, осмислили су роботски уређај који након притиска дугмета лагано боцка испитаника, док му се у позадини пуштају одређени звукови, међу осталим и различити гласови, па и његов властити.
Показали су да је такав поступак довео до феномена сличног аудитивно-вербалним халуцинацијама код здравих појединаца. Испитаници су чешће пријављивали да чују гласове кад је постојала задршка између притиска на дугме и боцкања, него кад такве задршке није било. Такође, у ранијој студији открили су да ће људи који су пријављивали да осећају присутност друге особе (иако се радило исто о лаганом боцкању или изостанку истог) чешће пријавити да су чули глас којег није било.
Контрадикторни сигнали из околине
Закључили су како се извориште халуцинација вероватно скрива у начину на који мозак обрађује контрадикторне сигнале из околине.
-Сви ми халуцинирамо - с времена на време. На пример, кад сте уморни, више ћете халуцинирати, а неки су људи и склонији томе, рекао је др Орепић за Њујорк тајмс.
Резултати овог истраживања подржавају идеју како халуцинације могу да настану због потешкоћа у препознавању властитих поступака, али и због очекивања одређеног исхода, појашњава др Орепић.
-Показали смо да различите врсте сензомоторне стимулације могу селективно изазвати лажне гласовне перцепције и да стимулације које индукују осећаје повезане с присутношћу „друге“ особе доводе до већег броја лажних пријава „другог“ гласа, учинка који смо додатно повезали са склоношћу заблудама. Ови резултати бацају ново светло на феномен халуцинација јер пружају експерименталну подршку за оба позната, иако наизглед супротстављена тумачења – приказујући халуцинације као хибрид између недостатака у самоконтроли и хиперпрецизних претходних искустава, истичу аутори у закључку студије, преносе хрватски медији.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
