Било да пишете левом или десном руком, или сте амбидекстрални, „рукост“ је део нашег идентитета. Али већина не зна да имамо и друге предиспозиције и да оне нису јединствене само за људе.
У различитим културама, људска популација има висок ниво десноруких (око 90 одсто). Такође имамо јаку популацијску предиспонираност како препознајемо лица других људи и њихове емоције.
Значајна већина популације брже и тачније препознаје лица и емоције када се особа налази у њиховом левом видном пољу, него у десном.
Ове врсте предиспонираности се развијају у нашем мозгу у раном детињству. Лева и десна хемисфера мозга контролишу моторичку акцију на супротним странама тела. Ако је лево видно поље доминантно, то значи да десна страна мозга преузима доминацију за препознавање лица и емоција.
Донедавно, научници су мислили да су ове врсте предиспозиција јединствене за људе. Али истраживања на животињама у последњих неколико деценија показују да постоје у свим гранама стабла кичмењака.
На пример, пилићи којима је предиспонирано једно око, боље разликују зрно од каменчића. Такође, мање је вероватно да ће пилићи са већом предиспозицијом једног ока за праћење предатора бити поједени него нелатерализовани пилићи. Студије показују да животиње са предиспозицијом углавном боље обављају задатке везане за преживљавање у лабораторијским експериментима, што вероватно значи бољу стопу преживљавања у дивљини.
Али у највећој предности су они пилићи који фаворизују једно око на земљу (да пронађу храну), а друго око на небо (да пазе на претње). Предност „подељеног мозга“ је то што дивље животиње могу да траже храну и пазе на предаторе – важан мултитаскинг.
Зашто животиње имају латералност ока
Истраживања указују да су предиспозиције можданих хемисфера еволуирале јер омогућавају двема странама мозга да истовремено контролишу различито понашање. Такође штити животиње од збрке. Када би обе стране мозга имале једнаку контролу над критичним функцијама, могле би истовремено усмерити тело да изврши некомпатибилне одговоре.
Дакле, предиспозиције ослобађају неке ресурсе или „неуронске капацитете“, чинећи животиње ефикаснијим у проналажењу хране и заштити од предатора.
Студије на животињама указују да је присуство, а не правац (лево или десно) наших предиспозиција, оно што је важно за перформансе. Али то не објашњава зашто је толико људи десноруко у обављању моторичких функција, а лево видно поље предиспонирано за обраду лица.
Свака особа има једнаке шансе да буде лево или десно оријентисана. Ипак, широм животињског царства, већина појединаца у врсти се слаже у истом правцу.
Ово указује да би усклађивање латералности са другима у групи могло имати друштвене предности. На пример, животиње које се усклађују са популацијом током заједничких активности смањују могућност да их нека грабљивица ухвати. Они који се не уклопе или одвоје од јата, постају директне мете.
Иако су људи веома латерализовани, без обзира на етничку или географску припадност, увек постоји значајна мањина у популацији, што указује да ова алтернативна предиспонираност има своје предности.
Која страна пружа веће предности
Преовлађујућа теорија је да одступање од популације нуди животињама предност током такмичарских интеракција, стварајући елемент изненађења. То може објаснити зашто је леворукост јако заступљена у професионалним групним спортовима.
У првој студији те врсте, научници са универзитета у Сасексу, Оксфорду, Вестминстеру, Лондону (Сити, Биркбек) и Кенту ставили су на тест нашу латерализованост. Истраживали су повезаност између јачине предиспонираности руке и перформанси, као и латералности и друштвених способности. Изабрали су понашање које је у складу са истраживањем на животињама.
У овом истраживању учествовало је више од 1.600 људи свих узраста и националности.
Нико од нас не користи увек своју омиљену руку: неки људи имају благу, умерену или јаку латералност. Зато је код учесника истраживања најпре измерена способност руку на основу задатака на таблама са подударним бојама. Пошто истаживачи нису знали да ли учесници имају латералност видног поља, процену су вршили користећи слике лица која изражавају различите емоције које су им приказиване на екрану.
Људи са благом до умереном предиспонираношћу руке (лева или десна) постављали су више клинова у складу са бојама правилније од оних са јаком или слабом латералношћу. Ови резултати указују да код људи екстреми могу ограничити флексибилност перформанси, за разлику од дивљих животиња.
Већина учесника је имала стандардну пристрасност (деснорукост за моторичке задатке, пристрасност левог видног поља за обраду лица). Али не сви.
Да би се тестирале асоцијације друштвених вештина и правца пристрасности, учесници су категоризовани према пристрасности руке и визуелне стране у једну од четири групе: стандардна (десна рука, леви визуелни), гужва десно (десна рука, десна визуелна), гужва лево (лева рука, лева визуелна) и обрнуто (лева рука, десна визуелна). Они су такође попунили анкету која је проценила њихове социјалне потешкоће.
Стандардни профил, пронађен код 53 одсто учесника, није био повезан са друштвеном предношћу у односу на групе које су имале гужву са леве или десне стране. Међутим, обрнути профил, који је био релативно редак (12 одсто), био је повезан са значајно нижим социјалним резултатима у поређењу са другим групама. Људи у обрнутој групи имали су четири пута већу вероватноћу да имају дијагнозу аутизма или поремећаја хиперактивности дефицита пажње (АДХД).
Само на основу ове студије не може се рећи да ли постоји узрочна веза између обрнутог профила и аутизма и АДХД-а. Међутим, наредна истраживање овог профила латерализованости могла би да покажу да ли ово може бити рани маркер откривања ризика за аутизам и АДХД током детињства, што би могло да отвори пут за ранији скрининг, дијагнозу и развој нових интервенција.
(РТС)
БОНУС ВИДЕО
