Bilo da pišete levom ili desnom rukom, ili ste ambidekstralni, „rukost“ je deo našeg identiteta. Ali većina ne zna da imamo i druge predispozicije i da one nisu jedinstvene samo za ljude.
U različitim kulturama, ljudska populacija ima visok nivo desnorukih (oko 90 odsto). Takođe imamo jaku populacijsku predisponiranost kako prepoznajemo lica drugih ljudi i njihove emocije.
Značajna većina populacije brže i tačnije prepoznaje lica i emocije kada se osoba nalazi u njihovom levom vidnom polju, nego u desnom.
Ove vrste predisponiranosti se razvijaju u našem mozgu u ranom detinjstvu. Leva i desna hemisfera mozga kontrolišu motoričku akciju na suprotnim stranama tela. Ako je levo vidno polje dominantno, to znači da desna strana mozga preuzima dominaciju za prepoznavanje lica i emocija.
Donedavno, naučnici su mislili da su ove vrste predispozicija jedinstvene za ljude. Ali istraživanja na životinjama u poslednjih nekoliko decenija pokazuju da postoje u svim granama stabla kičmenjaka.
Na primer, pilići kojima je predisponirano jedno oko, bolje razlikuju zrno od kamenčića. Takođe, manje je verovatno da će pilići sa većom predispozicijom jednog oka za praćenje predatora biti pojedeni nego nelateralizovani pilići. Studije pokazuju da životinje sa predispozicijom uglavnom bolje obavljaju zadatke vezane za preživljavanje u laboratorijskim eksperimentima, što verovatno znači bolju stopu preživljavanja u divljini.
Ali u najvećoj prednosti su oni pilići koji favorizuju jedno oko na zemlju (da pronađu hranu), a drugo oko na nebo (da paze na pretnje). Prednost „podeljenog mozga“ je to što divlje životinje mogu da traže hranu i paze na predatore – važan multitasking.
Zašto životinje imaju lateralnost oka
Istraživanja ukazuju da su predispozicije moždanih hemisfera evoluirale jer omogućavaju dvema stranama mozga da istovremeno kontrolišu različito ponašanje. Takođe štiti životinje od zbrke. Kada bi obe strane mozga imale jednaku kontrolu nad kritičnim funkcijama, mogle bi istovremeno usmeriti telo da izvrši nekompatibilne odgovore.
Dakle, predispozicije oslobađaju neke resurse ili „neuronske kapacitete“, čineći životinje efikasnijim u pronalaženju hrane i zaštiti od predatora.
Studije na životinjama ukazuju da je prisustvo, a ne pravac (levo ili desno) naših predispozicija, ono što je važno za performanse. Ali to ne objašnjava zašto je toliko ljudi desnoruko u obavljanju motoričkih funkcija, a levo vidno polje predisponirano za obradu lica.
Svaka osoba ima jednake šanse da bude levo ili desno orijentisana. Ipak, širom životinjskog carstva, većina pojedinaca u vrsti se slaže u istom pravcu.
Ovo ukazuje da bi usklađivanje lateralnosti sa drugima u grupi moglo imati društvene prednosti. Na primer, životinje koje se usklađuju sa populacijom tokom zajedničkih aktivnosti smanjuju mogućnost da ih neka grabljivica uhvati. Oni koji se ne uklope ili odvoje od jata, postaju direktne mete.
Iako su ljudi veoma lateralizovani, bez obzira na etničku ili geografsku pripadnost, uvek postoji značajna manjina u populaciji, što ukazuje da ova alternativna predisponiranost ima svoje prednosti.
Koja strana pruža veće prednosti
Preovlađujuća teorija je da odstupanje od populacije nudi životinjama prednost tokom takmičarskih interakcija, stvarajući element iznenađenja. To može objasniti zašto je levorukost jako zastupljena u profesionalnim grupnim sportovima.
U prvoj studiji te vrste, naučnici sa univerziteta u Saseksu, Oksfordu, Vestminsteru, Londonu (Siti, Birkbek) i Kentu stavili su na test našu lateralizovanost. Istraživali su povezanost između jačine predisponiranosti ruke i performansi, kao i lateralnosti i društvenih sposobnosti. Izabrali su ponašanje koje je u skladu sa istraživanjem na životinjama.
U ovom istraživanju učestvovalo je više od 1.600 ljudi svih uzrasta i nacionalnosti.
Niko od nas ne koristi uvek svoju omiljenu ruku: neki ljudi imaju blagu, umerenu ili jaku lateralnost. Zato je kod učesnika istraživanja najpre izmerena sposobnost ruku na osnovu zadataka na tablama sa podudarnim bojama. Pošto istaživači nisu znali da li učesnici imaju lateralnost vidnog polja, procenu su vršili koristeći slike lica koja izražavaju različite emocije koje su im prikazivane na ekranu.
LJudi sa blagom do umerenom predisponiranošću ruke (leva ili desna) postavljali su više klinova u skladu sa bojama pravilnije od onih sa jakom ili slabom lateralnošću. Ovi rezultati ukazuju da kod ljudi ekstremi mogu ograničiti fleksibilnost performansi, za razliku od divljih životinja.
Većina učesnika je imala standardnu pristrasnost (desnorukost za motoričke zadatke, pristrasnost levog vidnog polja za obradu lica). Ali ne svi.
Da bi se testirale asocijacije društvenih veština i pravca pristrasnosti, učesnici su kategorizovani prema pristrasnosti ruke i vizuelne strane u jednu od četiri grupe: standardna (desna ruka, levi vizuelni), gužva desno (desna ruka, desna vizuelna), gužva levo (leva ruka, leva vizuelna) i obrnuto (leva ruka, desna vizuelna). Oni su takođe popunili anketu koja je procenila njihove socijalne poteškoće.
Standardni profil, pronađen kod 53 odsto učesnika, nije bio povezan sa društvenom prednošću u odnosu na grupe koje su imale gužvu sa leve ili desne strane. Međutim, obrnuti profil, koji je bio relativno redak (12 odsto), bio je povezan sa značajno nižim socijalnim rezultatima u poređenju sa drugim grupama. LJudi u obrnutoj grupi imali su četiri puta veću verovatnoću da imaju dijagnozu autizma ili poremećaja hiperaktivnosti deficita pažnje (ADHD).
Samo na osnovu ove studije ne može se reći da li postoji uzročna veza između obrnutog profila i autizma i ADHD-a. Međutim, naredna istraživanje ovog profila lateralizovanosti mogla bi da pokažu da li ovo može biti rani marker otkrivanja rizika za autizam i ADHD tokom detinjstva, što bi moglo da otvori put za raniji skrining, dijagnozu i razvoj novih intervencija.
(RTS)
BONUS VIDEO
