Био је 26. март 1984. године. Бранко Ћопић излази из свог стана, ту негде око "Београђанке", највише београдске палате, и одлази до хотела "Москва". У ресторану на спрату наручује кафу и дуго гледа на Саву. Части конобаре, ваљда први пут, и то позамашном свотом...
- Који је повод? - питају конобари.
- Имам, верујте, велики разлог - одговара Бранко.
Силази до моста. Окреће леђа згради Централног комитета, прескаче ограду и стрмоглављује се на бетон баш у моменту кад су зазвонила звона са Саборне цркве. Сутрадан штур извештај у новинама. Нервно растројство... Нигде питања зашто... Зашто је Бранко Ћопић био први књижевник кога је после рата јавно напао син народа и народности, најауторитативнији човек земље, Јосип Броз Тито, проглашавајући за лаж његову наивну истину? Нигде питања зашто је Ћопић био једини писац с посебним досијеом у Градском комитету Савеза комуниста Београда као и у Удби, који је затворен тек почетком седамдесетих година прошлог века, пишу Вечерње новости.
Ово самоубиство надноси се, и данас, као нека мрачна сенка, над његовим богатим делом. Однео је у смрт многа питања. И своја, и наша.
Суданије Бранка Ћопића, како је Ратко Пековић назвао књигу о њему, почело је одмах на почетку. Југославија се опорављала од крвавог рата и првих последица разорне резолуције Информбироа и раскинутог загрљаја с Москвом. Земља се лагано опорављала, али су са опоравком лагано расле и многобројне привилегије оних који су засели да владају у име народа.
Те далеке 1950. године било је спарно лето, како иначе и данас зна да буде у Београду. Душко Костић, главни и одговорни уредник "Књижевних новина", закључио је августовски број и кренуо ка родном Иванграду, не помишљајући о томе да ће најновији сатирични запис Бранка Ћопића "Јеретичка прича" уздрмати сам врх нове државе. На аутобуској станици дочекали су га другови из Комитета и саопштили му да се првим аутобусом врати за Београд и да сутра увече у седам сати буде у редакцији. И ништа више. Успео је некако да стигне на време.
Кад тамо, Ћопић. Спровели га до редакције. Ни он не зна ко их је и због чега окупио.
Тито је у Ћопићевој "Јеретичкој причи" видео алузију "на наше највише руководство". Јасно је рекао да он лично такву сатиру неће дозволити, али и да писац неће бити ухапшен.
Живот између поштапалице и депресије
И почео је Ћопић да пише романе. Али авај, када је објавио "Глуви барут", прошао је кроз исти партијски "топли зец" као у време "Јеретичке приче" и, коначно, 1960. је избачен из Партије.
Живеће тако Бранко двоструки живот између пошалице и досетке и депресије, између славе најчитанијег, најтиражнијег и најпревођенијег књижевника и притиска државне апаратуре да сломи у њему трајне људске вредности. Тамо седамдесетих година прошлог века, у предговору "Башти сљезове боје", упутиће нам опомену, коју тад нисмо разумели. Писцу су се указали црни јахачи, коњаници апокалипсе, авети разарања и пожара, неман која се спрема да све сатре - огњишта и кровове, детињства и цесте, села и читаве градове. Касно ће нам порука постати јасна - када је почео разорни рат и крвопролиће.
Непосредно након Ћопићевог самоубиства није била пронађена никаква опроштајна порука. Његова супруга, Богданка – Цица, нашла га је касније, у лименој кутији “Пеликан” у којој је држала прибадаче.
Писац се опростио речима:
- Сам је крив за своју смрт. Вадили су га из гована многи добри другови па није помогло. Био је ту и Хектор, амбасадор из Мексика, сада је у Турској, и Селим Нумић, и Ратко Новаковић, и Цица, Бог је убио дабогда! И његови бројни читаоци, али ништа није помогло. Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту, ако је икако могуће. Збогом лијепи и страшни животе! Март мјесец, 1984. године!
(Новости)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
