Преподобни Захарије млад се упокојио у Господу
Син Кариона Мисирца који се замонашио у Скиту. Достигао је огромно смирење и врлине, па му је и дању и ноћи срце било испуњено благошћу. Био је млађи од многих стараца и очева у Скиту, али је достигао такве врлине да су и старији желели да уче од њега.
Једном га је упитао Св. Макарије: Реци ми, шта је посао монаха? Захарије му је одговорип: Зар мене питаш, оче? На то му ава Макарије одговори: Да, чедо Захарије, јер ме неко у души потстиче да те то упитам. Захарија рече: По моме мишљењу, оче, посао је монаха - приморавати себе на све за повести Божје.
Једном приликом аве Мојсије упита Захарију: Реци ми, шта да радим? Чувши то, Захарија се баци пред ноге аве Мојсију, говорећи: Ти мене питаш, оче? Старац му рече тад: Веруј ми, чедо, видех Духа Светог где сиђе на тебе, и то ме принуди да те питам. Тада Захарија скиде свој кукуљ/камилавку (тј. монашку капу), баци је под ноге и , пошто је изгазио, рече: Ако човек не смрви себе овако, не може бити монах! - Његов отац, ава Карион, говорио је: Ја сам многе трудове и подвиге поднео, веће од трудова сина мог Захарије, али нисам достигао ту духовну меру као он због његовог смирења и ћутања.
Када преподобни Захарија беше на самрти, упита га споменути аве Мојсије: Шта видиш? Захарија му одговори: Није ли боље, оче, да човек ћути? На то аве Мојсије одговори: Да, чедо, боље је, зато и ћути. У тренутку његове смрти, ава Исидор, који је седео поред њега поред њега, погледавши у небо, рече: Радуј се, чедо моје, Захарија, јер ти се отворише врата небеског царства
