Prepodobni Zaharije mlad se upokojio u Gospodu
Sin Kariona Misirca koji se zamonašio u Skitu. Dostigao je ogromno smirenje i vrline, pa mu je i danju i noći srce bilo ispunjeno blagošću. Bio je mlađi od mnogih staraca i očeva u Skitu, ali je dostigao takve vrline da su i stariji želeli da uče od njega.
Jednom ga je upitao Sv. Makarije: Reci mi, šta je posao monaha? Zaharije mu je odgovorip: Zar mene pitaš, oče? Na to mu ava Makarije odgovori: Da, čedo Zaharije, jer me neko u duši potstiče da te to upitam. Zaharija reče: Po mome mišljenju, oče, posao je monaha - primoravati sebe na sve za povesti Božje.
Jednom prilikom ave Mojsije upita Zahariju: Reci mi, šta da radim? Čuvši to, Zaharija se baci pred noge ave Mojsiju, govoreći: Ti mene pitaš, oče? Starac mu reče tad: Veruj mi, čedo, videh Duha Svetog gde siđe na tebe, i to me prinudi da te pitam. Tada Zaharija skide svoj kukulj/kamilavku (tj. monašku kapu), baci je pod noge i , pošto je izgazio, reče: Ako čovek ne smrvi sebe ovako, ne može biti monah! - NJegov otac, ava Karion, govorio je: Ja sam mnoge trudove i podvige podneo, veće od trudova sina mog Zaharije, ali nisam dostigao tu duhovnu meru kao on zbog njegovog smirenja i ćutanja.
Kada prepodobni Zaharija beše na samrti, upita ga spomenuti ave Mojsije: Šta vidiš? Zaharija mu odgovori: Nije li bolje, oče, da čovek ćuti? Na to ave Mojsije odgovori: Da, čedo, bolje je, zato i ćuti. U trenutku njegove smrti, ava Isidor, koji je sedeo pored njega pored njega, pogledavši u nebo, reče: Raduj se, čedo moje, Zaharija, jer ti se otvoriše vrata nebeskog carstva
