Свеће и кандила са уљем су се употребљавали у црквама још у давно време.
Свеће су палили и свети апостоли, и први Христови следбеници, када су се окупљали ноћу ради проповеди Божије речи, молитве и ломљења хлеба. О томе се говори у књизи Дела светих апостола: “И бијаху многе свијеће горе у соби где се бијасмо сабрали” (Дела XX, 8).
У првим вековима хришћанстава за време Богослужења су се увек палиле свеће и та пракса је остала таква до данашњих дана. Свеће се пале како би разгнале мрак и просветли ум светлошћу Христове истине.
Зашто се пале свеће?
С једне стране је за то постојала потреба: хришћани, гоњени од многобожаца, су се ради Богослужења удаљавали у подземлја и катакомбе, а она су углавном служена ноћу, те се није могло без светиљки. Али са друге стране и оно што је најважније, светлост је имала духовни значај.
"Код нас се Богослужење никада не служи без светиљки", говорио је учитељ Цркве Тертулијан, "али их ми не користимо само да бисмо разгонили ноћну таму, - јер Литургију служимо при дневној светлости, већ ради тога да бисмо помоћу њих изобразили Христа – несотворену светлост, без које бисмо и у сред бела дана лутали у мраку".
Симболичко значење свећа, свећњака, кандила и светлости у цркви.
Светлост у православној цркви изображава небеску Божанску светлост. Она такође означава и Христа као Светлост свету, Светлост од Светлости, Светлост истинску, Која просвећује сваког човека, који долази у свет.
Спољна светлост је пуштана у унутрашњост цркве само као одраз нематеријалне светлости, и то у веома ограниченој количини.
Светлост у ужем смислу у црквеном поимању представља само Божанску светлост, Христову светлост, светлост будућег живота у Царству Божијем. Тиме је одређен и карактер унутрашњег осветљења цркве. Уље, као и восак, такође означава чистоту и искреност човека у његовом поклоњењу Богу. Али уље има и своје посебно значење. Јелеј је уље плодова маслиновог дрвећа, маслина. Господ је још у Старом Завету наредио Мојсију да као жртву Богу приноси чисти јелеј без талога.
Кандило, које виси испред иконе, симболизује древни огњени стуб, који је по ноћи извео Израиљ. Свеће, које горе на свећњаку, постављене око кандила, подсећају онога који се моли на купину, трнов грм, који је горео, али није изгорео, и у коме се Бог јавио Мојсију.
Купина, која је горела а није сагоревала је посебно била праобраз Мајке Божије. Свеће, које су постављене по правилним круговима, означавају кола која су узнела светог Илију, а сами кругови изображавају точкове тих кола.
Паљење свећа у цркви је посебно дело, које је тесно повезано са појањем песама и свештенодејствима. На свакодневним Богослужењима, када се у свим молитвама изражава само једно: покајање, скрушеност и туга због грехова, и осветљење је минимално: понегде гори усамљена свећа или кандило.
Када се свеће пале?
- Свеће палимо у храмовима у спомен светитеља и угодника Божјих и иштемо њихово молитвено посредовање, за нас и наше ближње, пред Престолом Божјим. Свеће палимо у храмовима и за себе и за своје ближње, живе и упокојене, и са молитвом Богу за здравље и спасење нас, наших живих укућана, сродника, пријатеља, итд, каже протојереј Милан Ристивојчевић и наставља:
- Такође, свеће палимо за упокојење душа драгих нам упокојених. Притом, треба да водимо рачуна да паљењем свећа не реметимо ток богослужења, да не одвраћамо пажњу других и самих себе од садржаја и тока богослужења. Најбоље је да у храм дођемо пре почетка богослужења да бисмо упалили свеће, молитвено се сетили оних за које свеће прислужујемо, а потом активно, неометани и не ометајући друге, учествовали у богослужењу.
- Свеће и кандила палимо и у својим домовима, о крсној слави, о празницима, у току вршења молитвеног правила. Палимо их приликом упокојења наших ближњих, као и на гробовима наших упокојених сродника, пријатеља, познаника... Осим што су символи вечне божанске светлости, свеће и кандила су и наша жртва на благоугодни мирис Господу, па треба настојати да они буду од природног материјала (свеће од чистога пчелињег воска, а кандила са природним маслиновим уљем). Свеће је пожељно палити сваку појединачно за свако име, а њихова величина уопште није битна.
Правилно паљење?
Кад год палимо свећу (славску, божићну, васкршњу, за здравље живих или за покој душа умрлих), пре него је упалимо обавезно треб да се помолимо Богу, директно или преко Светог у чију успомену ову жртву приносимо.
Пре него је упалимо прекрстимо се и пољубимо свећу, на тај начин исказујући љубав и поштовање.
- Свакој упаљеној свећи претходи, дакле, молитва Богу, потсећање на личност којој свећу намењујемо, обично целивање свеће и паљење. А то да ли ћемо упалити мању или већу свећу, да ли ћемо упалити само једну свећу и помолити се Богу за целу нашу породицу или све упокојене сроднике и пријатеље, или пак свакоме понаособ, зависи често и од наших могућности или простора у коме се свеће прислужују, каже отац Душан.
Где за живе, а где за мртве?
Често верници питају где се пале свеће за "живе",а где за "мртве". То питање Црква је одредила речима „Сви су живи и сви су једно у Христу Исусу“. То значи да нема разлике где ћемо палити свеће за здравље и спасење,а где за упокојене, јер нема мртвих у Господу.
- Уобичајено је и то није погрешна пракса, да се на горњим чирацима пали за здравље и спасење ближњих, а на оним доњим, за покој душа-објашњава Николић.
Препорука је да се узимају свеће од од чистог воска. Боље је упалити једну воштаницу за све, него више парафинских свећа за сваког за која се молимо.
(Н портал)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
