Коме је Бранко Радичевић посветио песму "Певам дању, певам ноћу"? Век касније ју је Здравко Чолић прославио

Бранко Радичевић (1824–1853), један је од најзначајнијих српских романтичарских песника.На рођењу је добио име Алексије, али је одлучио је да своје име грчког порекла промени у име Бранко.

Док се школовао у Бечу, упознао је Вука Стефановића Караџића, којем је пружио важну подршку у борби за књижевни језик на основама народног језика.

Легенда о љубави Бранка Радичевића и Вилхемине-Мине Караџић, кћерке Вука Стефановића Караџића, прати као сенка цео Бранков опус.

Мина, или како ју је Вук Караџић одмиља звао Минка, рођена  24. јула 1828. године, је била несвакидашње талентована и изузетно образована, бавила се сликањем, музиком и књижевношћу, преводила и писала песме, одлично је знала француски, италијански, енглески, руски, српски и свој матерњи, немачки језик а красила ју је изузетна лепота.

Прочитајте још: Ацо Пејовић открио кога је ПОЉУБИО у поноћ: Певач испратио једну од најуспешнијих година у каријери

У његовим песмама се осећа Минин дух, али се поуздано зна да је искључиво њој посветио једну, неки кажу своју најлепшу песму „Певам дању, певам ноћу“. Познати стихови кроз жељу да је „дигне међ’ звездице“ исказују врхунску идеализацију Мининог лика.

Песма настала на Бадњи дан

Како је на Бадњи дан 1849. године настала ова Бранкова песма, коју је век и по касније, својим невероватним гласом у вечне хитове уврстио Здравко Чолић.

Мина је записала:

“На тај дан, Вук је гостио своје званице, а и пријатеље, а један од тијех донио је мени на дар књижицу – споменицу. Ја заредих да ми сваки од гостију што у њу упише, па дођох и на Бранка. Док се окренух, већ је написао: “Певам дању, певам ноћу, певам селе што год ‘оћу, а и што ‘оћу то и могу, само једно још не могу, да запевам гласовито, гласовито, силовито, да те дигнем са земљице, да те метнем међ’ звездице..."

Био му је потребан само један трен!

Бранкову песму Мина је одушевљено и нежно прокоментарисала речима да су ти стихови "мирисав јутарњи цвијетак", а на другом месту за песника каже да је “ђеније”.

Из Мининог каснијег идеализованог ликовног и књижевног портрета Бранковог, наслућује се да су између њих постојале узајамне симпатије, а о томе сведочи и Бранкова преписка с Даничићем. Међутим, сиромашни студент није могао ни помислити да се у некој обзиљној намери приближи Вуковој ћерки.

Бранко је имао само 25 година када је посветио песму двадесетједногодишњој Мини. Као сиромашни студент на безнадежном лечењу од туберкулозе у Бечу, имао је још толико снаге и песничког полета да Мину “издигне” међу звезде у песми која почиње стихом “Певам дању, певам ноћу”.

Бранко је преминуо од туберкулозе 1853. године у 29. години. Пет година касније, Мина се удала  у Саборној цркви у Београду за Алексу Вукомановића, оснивача катедре за српски језик, историју и књижевност на београдском Лицеју, и братанца кнегиње Љубице.

У браку је добила сина Јанка, али никада није била срећна. Две године пошто је постала мајка, преминуо јој је супруг, а године 1876. је у рату изгубила и сина јединца.

Минином смрћу 1894. угашена је лоза Вука Караџића.

Певам дању, певам ноћу

Певам дању, певам ноћу,
Певам селе, што год хоћу;
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ’ звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.

БОНУС ВИДЕО:

Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ