Сергеј је преминуо 1976. године, а Десанка 1993. године. Сахрањени су једно поред другог, у Бранковини код Ваљева, у порти Цркве Светих арханђела.
Десанка Максимовић, једна од највећих песникиња у историји српске књижевности, уткала је много сопствених туга, недоумица и искустава у своје песме.
Сви добро знају њене стихове "Не, немој ми прићи! Хоћу издалека да волим и желим ока твоја два. Јер срећа лепа само док се чека, кад од себе само наговештај да", али мало је познато да је дуго Десанка тако и живела - чекајући љубав и истинску срећу у њој.
Десанка је рођена 1898. године. Након завршеног Филозофског факултета у Београду најпре радила у Обреновачкој гимназији, а потом у Трећој женској гимназији у Београду, да би потом добила стипендију Владе Француске за наставак школовања у Паризу. Радила је потом годину дана у Дубровнику, да би се затим вратила у Београд, где је радила у Првој женској реалној гимназији, односно данашњој Петој београдској гимназији. Баш у то време упознала је човека свог живота.
- Позвали су ме Руси једног дана да у њиховом клубу одржим предавање и прочитам неколико својих песама. Ту сам упознала Сергеја. Да ли је то била љубав на први поглед? Вероватно! Али, сигурно, моја прва љубав и први мушкарац с којим сам се пољубила. Била сам већ зрела девојка. Касније смо се зближили - испричала је једном приликом песникиња.
Како је она објаснила, због патријархалног васпитања и обавеза према породици и млађој браћи и сестрама, као најстарија од њих, није могла да се посвети овој љубави.
- Нисам могла одмах да се удам, јер још је било деце, који нису били изведени на пут. Сергеју сам објаснила да треба сачекати, јер моје наслеђене дужности морам до краја испунити. Био је племенит човек и схватио ме. Стрпљиво је чекао дан када смо се напокон венчали и засновали свој дом - рекла је пре много година Десанка.
Сергеј Сластиков Калужанин био је руски емигрант, који је као млади кадет у Првом светском рату заробљен од стране турске војске. Након много мука и путовања, на крају се сместио у Београду, а стрпљиво је чекао да Десанка буде спремна за брак. Коначно "да" рекла му је 1933. године, а он је потом завршио глумачку школу. Понуђено му је да ради у Скопском театру, што је он одбио јер је Десанка била везана за Београд.
- Запослио се у издавачкој кући „Просвета" као преводилац руског језика. За свог живота превео је четрнаест књига. Писао је и песме за децу, потписујући се као "Калужанин". Био је родом из Калуге, шумовите области близу Москве — причала је Десанка.
Она је открила и да су многи веровали да је могла "боље да се уда" јер Сергеју нису били пуни џепови.
- Ја сам се удала за човека којег је моје срце тражило, без обзира на то што је био сиромашан. У њему сам нашла оно што сам желела - истакла је песникиња.
Пар, иначе, никад није имао децу, али Десанка је истицала да су њене песме била њена деца јер им се давала у потпуности.
- Касније, у браку, мој стваралачки рад ме целу испуњавао. Када бих написала једну песму, као да сам три детета родила. Толико бих се истрошила. Ја сам се сва давала — испричала је велика песникиња.
Сергеј је преминуо 1976. године, а Десанка 1993. године. Сахрањени су једно поред другог, у Бранковини код Ваљева, у порти Цркве Светих арханђела.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
