"Значење "Рамонде" за мене је најважније јер представља наду да све може бити боље посебно у данашње време када је планета и људи на њој жртва земљотреса, урагана и разних ратова"
Овако, у даху, за "Вечерње новости" говори Теодора Павловска, познатија као Теја Дора, која ће са песмом "Рамодна" представљати Србију на овогодишњем "Евросонгу". Млада музичка звезда која је срца публике освојила својим хитовима и музикалношћу, истиче да студирање у Бостону на "Берклее Цоллеге оф Мусиц" представља огромно искуство, али и рад са еминентим музичарима у Бостону.
- Начин на који се тамо музика посматра се у многоме разликује од српских музичких школа зато што сваки професор инсистира, пре свега на креативности студента тако да сам врло брзо стекла самопоуздање и почела да компонујем.
Како сте одлучили да се пријавите за "Песму за Евровизију 2024"?
- Прошлог лета кад је моја песма "Џанум" доспела на друго место Спотифај глобал листе, многи моји слушаоци из Немачке, Француске, Италије, Скандинавије, писали су ми и предлагали да се пријавим за Евровизију, а убрзо ми је на Инстаграм дошла и порука са Евровизијског сајта да се придружим њиховој заједници, зато што је "Џанум" гласањем српске публике, између 64 наше песме, изабрана да буде представник Србије за претходну годину на онлине Евровизији "ОГАЕ". Током прошле јесени кад је и од публике из Србије почео да ми стиже исти захтев некако сам сматрала да треба да прихватим то као своју, да тако кажемо, патриотску дужност. И, ево ме сада овде на избору за песму Евровизије.
Како је настала песма? Да ли је тачно да сте је написали у Паризу?
- У ствари се у Паризу родила идеја да би свакако требало написати песму о цвету рамонде. Српски народ је одувек славио своје биљке па имамо пуно песама о божурима о јоргованима, о ружама... Рамонда наравно није тако импресивно леп цвет попут руже, мали је, једноставан, али чињеница да је милионима година на планети за мене је била довољна да схватим колико је вредан. И, кад додамо и симболику о којој сам претходно говорила, онда је јасно зашто сам мислила да би некад неку песму могла да посветим рамонди. Док сам била последњи пут у Паризу, мамина другарица Биљана чији су преци били ратници Солунског фронта, говорила ми је о тој борби наших предака и о њиховој жртви и те њене дивне приче буквално су ми се вратиле прошле јесени кад сам већ била пред одлуком да напишем песму за Евровизију. Сетила сам се да у нотама имам мелодију коју сам претходно направила а која је инспирисана старом српско-византијском музиком коју је и наш велики Мокрањац користио. Позвала сам Луку Јовановића Луксонеа, колегу композитора са којим сам већ радила на песми "Џанум" и Адријана Којдића Ајзија са којим често радим на текстовима, те је тако настала ова верзија коју данас знамо као Рамонда. Ако је људи заволе онолико колико је ја волим бићу заиста срећна.
Ко су Ваши узори?
- Свака лепа песма коју чујем и која може да оплемени душу за мене је узор невезано ког је жанра или из ког периода човечанства потиче. Моје музичко школовање до колеџа је било на класичној музици, ја иначе свирам клавир, тако да ми инспирација долази једнако из класичне музике, од Моцарта, Баха и других великана, али и из савремене поп и ар-ен-би музике.
Ваш хит "Џанум" је најслушанија песма на музичким дигиталним платформама. Броји стотине милиона стримова само на Спотифају и билионе прегледа на више од два милиона Јутјуб канала. Колико то Вама значи?
- Мени лично доказује да сам успела да дубоке емоције које гајим у себи пренесем и на друге људе и уколико та песма заиста теши људе док су у невољи, док су усамљени и тужни, док се осећају остављеним, несрећним, обесхрабреним, па им онда улива наду да из тих ситуација могу да се извуку јер нису једини на свету који пате и ако им отвара свест да сви људи пролазе кроз неке тешке тренутке у свом животу али и да их превазилазе, онда ја заиста мислим да сам са песмом "Џанум" учинила баш много. Наравно да ме радује и та статистика као и милиони лајкова које та песма има и безброј коментара у којима људи показују љубав према тој песми и према мени и као према композитору и текстописцу и као певачу говорећи ми да мисле да ће песма трајати вечно. Волела бих да то буде тако.
У Вашој музици спајате разноврсне жанрове и стилове, а пристуна је и меланхолија. Откуд туга у стиховима?
- Још из првих разреда основне школе су ме изабрали за песника збирки "Либеро Маркони" и чини ми се да сам увек имала претензије према песмама које носе баш јаку поруку. А, поруке које се дуго памте кроз генерације, мора да задру дубоко у душу. И данас верујем кад год напишем неке тужне стихове, да у ствари они говоре о много дубљим осећањима него што су она тривијална о данашњим хтењима и материјалним потребама људи, о љубомори, неверствима и слично. Иначе волим баш и да читам, и увек ме одушеве такви делови било да су у мојим омиљеним књигама о "Хари Потеру" и "Господару прстенова" или у "Алхемичару".
Аутор сте многих хитова за друге колеге, попут Наташе Беквалац, Николије Јовановић, Анастасије Ражнатовић Гудељ, Јоване Николић, Александре Радовић, Драгане Мирковић? Која песма Вам је најдража?
- Свака песма коју сам искомпоновала на неки начин обележава периоде мог живота и све их заиста волим и данас и прије ми кад их слушам. Некад ме баш поново додирне "Нема лимита", зато што је то први хит који сам искомпоновала за Србију, песма "Додоле", јер сам користила наше етно мотиве, тужна песма "Јасно ми је", али подједнако су ми драге и моје брже песме попут "Неодољиво", коју сам компоновала Александри Радовић и наравно "Атамала" коју изводимо Албино и ја.
Да ли можете нешто да нам кажете о вашем животу у Америци, о времену студирања на Берклију?
- Сви професори који предају на Берклее Цоллеге оф Мусиц у Америци су врло познати уметници. Уз то сам имала прилику да радим и певам са врло познатим музичарима добитницима Гремија и Оскара. Од њих сам много научила.
Која је најзинимљивија успомена на Беркли?
- Ух, баш их је много. Али ево, успомене која ми је јако драга и са којом мислим да сам моју маму и тату баш онако учинила срећним. Наиме, сасвим случајно се десило да сам у мају 2014. године успела да положила све испите и тако стекла услов да дипломирам годину дана раније са генерацијом испред мене. Све је било изненада, па мама и тата нису могли да стигну и присуствују додели диплома и завршном концерту. Утеха је била што је све могло да се прати онлајн. Ја сам певала у програму у који сам упала у последњем тренутку. За тај концерт Беркли је поново позвао Валери Симпсон, а она је опет одабрала мене и још четири девојке да током целог њеног наступа певамо пратеће вокале. У првом реду седео је легендарни композитор, текстописац и гитариста Џими Пејџ, фронтмен групе" Лед Цепелин", којег сам препознала јер су моји мама и тата велики фанови "Лед Цепелина" и обожавали су их. Ја сам посебно уживала певајући "И'м Еверy Wоман", велики хит који је Валери компоновала за Витни Хјустон. У једном тренутку сам се баш распевала и видела сам да се Валери окренула, насмејала ми се, климнула главом и буквално пришла да ме стави на њен главни микрофон тако да смо се у неколико десетина секунди песме чуле она и ја паралелно што ме је учинило наравно јако срећном и некако сам мислила да огроман аплауз који је уследио после тога бар делићем једним припада и мени. И после још неколико нумера десило се заиста нешто фасцинантно за мене. Из публике су изашли почасни чланови жирија и почасни доктори наука на музичком колеџу, међу њима и Џими Пејџ. Баш сам се зарадовала кад сам видела да се пењу, јер сам знала да ћемо имати неку колективну слику и да ћу свакако мами и тати моћи да пошаљем фотографију на који се налази и Пејџ. Међутим, Пејџ је буквално пришао директно мени на бини, честитао ми је, изљубио ме у образе и чело, а онда ме је загрлио и стао испред фотоапарата да се заједно сликамо. Размишљала сам како се Бог ипак досетио да обрадује и одушеви моје родитеље који су били тужни јер нису били са мном. И данас чувам помно ту слику, јер знам да је она мом тати који данас више није жив представљала велико задовољство. Моја мама се и данас поноси њоме и буквално је држи урамљену у својој радној соби на зиду.
Одакле црпите инспирацију за своје песме?
- Највише ме инспиришу уобичајене животне ситуације које терају човека да дубље размисли о суштини живота. Мислим да се то одмах види и по мојим стиховима, а понекад и по насловима мојих песама који су некада готово па слогани којима се исказује не само животни став већ и смисао живота, попут "Да на мени је" или "Нема лимита". Некада кад сам инспирисана те идеале слободе, самосвојности и правих дубљих вредности, толерантности и разумевању међу људима, волим да изразим кроз метафоре попут стихова у "Рамонди" кад на пример неко осећање отуђености које данас влада међу људима опишем стихом "Нема ко да води ме до сјајне звезде Данице" или кад самоћу опишем стихом "Ко под водом тихо је све вриштим али се не чује".
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
