Певач је открио мало познате детаље из живота, али и каријере
Популарни певач од малих ногу је показивао таленат за музику, а у јавности је постао познат 2002. године, када је на „Сунчаним скалама“ освојио награду на „Вечери нових звезда“ са песмом „Више те нема“.
Иако је постигао вртоглави успех и постао миљеник публике, Бојан Маровић је у својој 16. години доживео велики трагедију од које се никада није опоравио. У емисији „Преживели“ на телевизији К1, Бојан је отворио душу Милану Калинићу и испричао детаље из живота у које јавност до сада није била упућена.
- Отац ми је био боксер, репрезентативац Југославије и шампион бивше земље. Стриц Дејан такође, био је на Олимпијади. Дејан је погинуо 1985. године у аутобусу када су ишли за Ријеку да боксују код Требиња. Једино је он тада страдао, а његов колега из екипе је остао без ноге. Мој отац се преселио на онај свет 2001. године. Имао сам 16. година, а брат шест – у даху прича Бојан.
Прве музичке кораке направио је у раном детињству, а велики успех доживео је на „Сунчаним скалама“ 2002. године.
- Био сам доста повучен. Са 10 година сам почео да учим да свирам виолончело, а буквално нисам знао ни да изговорим како се зове тај инструмент. Хтео сам прво да свирам клавир или гитару, а онда сам видео чело које је једино било слободно тада и рекао сам, то ћу. У мојој групи су тада била баш деца, док сам ја већ ишао у пети разред. Био сам најгори ђак у музичкој школи који је могао да крочи тамо, јер је мене све занимало сем чела. Неки наставницу су тада говорили да мени мој тадашњи професор Алекса Асановић, чини медвеђу услугу, јер су сматрали да сам антиталенат за музику. Звали су ме медвед, јер сам био доста крупнији од других. Међутим, када сам уписивао средњу школу, двоумио сам се између полицијске академије и гимназије. Ипак, схватио сам да за гимназију нисам превише паметан, а за полицијску академију сам закаснио, тако да сам одлучио да је музика ипак нешто за мене. Мој тадашњи професор је учинио једну чаролију која и дан данас пали код мене. Дао ми је ноте и рекао, ако ово научиш, идеш на такмичење. Тада сам схватио да први пут неко верује у мене и желео сам да се докажем. Проводио сам толико времена за инструментом, да су моји мислили да скитам, јер им није било јасно да једна школа може да ради до десет увече. Домар и ја смо откључавали и закључавали школу – каже популарни певач и додаје да се у трећем разреду средње школе труд исплатио, јер је тада постао најбољи челиста Црне Горе.
Бојан је уз свог оца био стално, пратио га је на борбама, које су дубоко остале урезане у његовом сећању
- Отац је био боксер „Будућности“, када је она била страх и трепет. У његовој генерацији су били браћа Перуновић, браћа Маровић, браћа Мугоша. Били су јуниорски и сениорски прваци. 1990. године прешао је у „Партизан. Мечеве све памтим и тај бол у стомаку, када видиш да се неко бије са твојим оцем, често ми је долазило да ускочим у ринг. Он је био чист техничар, док је стриц био велики фајтер, било је невероватно гледати их – прича Бојан и истиче да постоји доста ствари које је желео да каже оцу, а није успео.
- Нисам стигао никада да му кажем толико ствари, колико бих му рекао. Мислио сам да ћемо бити јако матори када будемо причали о неким стварима. Отац се оженио са двадесет година, а мама ме је родила са једва 17. Имати младе родитеље је велика предност, а ја сам у том тренутку изгубио пријатеља и још на тај начин – каже Бојан и објашњава како је дошло до трагедије.
- Имао сам 16. година, мој отац се убио. Ја знам да он то није хтео, али је био тренутак слабости. Нажалост, тог тренутка када сам га пратио последњи пут и када сам га спуштао у раку, чини ми се да је тог тренутка отишло пола мене. Никада се нисам опоравио од тога, нити могу. Лаж је да време лечи ране. Не знам колико пута сам долазио на гроб, да причам са њим, да кажем шта ме боли. Брзо после тих „Сунчаних скала“, ја нисам више имао свој живот – казао је.
Бојан Маровић у емисији „Преживели“ на телевизији К1, испричао је водитељу Милану Калинићу и да је често у почетку, након смрти оца, водио разговоре сам са собом, покушавајући да схвати да ли је могао некако да спречи трагедију.
- У почетку сам водио разговоре сам са собом, мислећи да би се нешто променило да сам у том моменту био ту. Онда схватиш, како године иду, то је тако морало да буде. Неко би кривио Бога, а он нема никакве везе са тим. Једноставно то је твоја одлука – наставља певач и додаје да ништа није указивало на трагедију:
- Ништа није указивало. Било је као гром из ведра неба. Много боли након тога. Не могу рећи да сам љут, јесам можда мало, јер сам сматрао да треба да буде уз мене, али сам му опростио. Ја на „Сунчаним скалама“, нисам заплакао јер сам добио награду, већ зато што сам поред моје мајке и покојне куме, видео једно место празно и то место је мене развалило. Моја животна борба почиње тог тренутка. Јер ја у том тренутку имам 16. година и брата од шест. А прва болна ситуација настаје, када се он те године уписује у први разред основне. Уписујем га ја, а не отац. Ја сам преузео тада улогу мог оца. Када се окренем иза себе, ја сам веома богат човек, јер ме подигла жена која је заиста велика мајка, велики цар и пријатељ.
Бојан открива да су трагедије обележиле његов живот и да је због свих тих болних дешавања, престао да купује цвеће, јер га мирис асоцира на гробље
- Баба је сахранила двоје деце, а деда је преминуо неколико година пре мог оца. У том периоду ми је било толико мука од гробља. И дан данас не идем на гробље, не могу. Никада више после тога нисам купио цвеће, јер ме његов мирис асоцира на све то. Схватио сам да је живот једна велика борба и схваташ колико овај меч траје. Ја сам можда још увек у некој другој, а има их три – додао је.
Убрзо након очеве смрти,уследила је вртоглава популарност Бојана Маровића. Иако је имао велики хит и људи су га обожавали, популарни певач истиче да никада није желео да буде део тог света.
- Ја сам желео да будем само један момак из краја и дан данас се тако понашам. Никада нисам жудео за скупим становима, колима, него сам увек хтео да имам пуно новца да уложим у своју музику, али никада да бих се бахатио, јер моја породица није таква. И дан данас живимо у истом месту, стану, где сам рођен. Могао сам да купим свашта, али нисам. Ја не могу да будем део естаблишмента који ме не испуњава, нити да живим и певам музику коју не осећам. То сам научио све од своје породице, а не на улици. Од оца сам научио да се гард никада не спушта, да са животом, колико год он јако да удари, мораш да устанеш и да кажеш, идемо даље.
Популарни певач открио је и како се пријавио за "Сунчане скале":
- Текст за песму „Више те нема“ сам добио на Градским караокама, где сам победио. Сергеј Ћетковић је тада био у жирију и покојни Перо Трокадеро. Као награду сам освојио текст за песму и Југа – присећа се Бојан и објашњава да се на фестивал пријавио захваљујући својој покојној куми.
- Моја покојна кума, Сања Гарић, изврсна жена и педагог. По професији је балерина кореограф, али је била на челу једне глумачка Академија. Она је тада дошла на једну невероватну идеју. Стала је изнад мог кревета и рекла: „Бобо, ти добро певаш, што не би певао. Имам ја неку песму коју би могао да снимиш“. Погледао сам је и рекао, па добро. Снимио сам прву песму која се звала „Срно малена“, која се тада пуштала на једној комшијској радио станици. После извесног времена, моја мајка је долази на идеју, да снимим спот који би се емитовао између Скупштина, које су тада биле стално на телевизији. Снимио сам тада песму „Више те нема“ због које су ме људи и запазили – прича Маровић и открива да су га на „Сунчаним скалама“ први пут одбили за учешће.
- На „Сунчаним скалама“ су ме тада први пут одбили и рекли да је песма глупа. Онда сам ту исту песму пријавио на „Будвански фестивал“, који се те године угасио. Десет дана пред почетак Фестивала у Херцег Новом, био сам на плажи у Сутомору и звали су ме из „Скала“ да ми кажу да сам прошао.
Како је и сам био скроман, Бојан открива да је кошуљу за „Сунчане скале“ купио на пијаци.
- Мама је одвела на пијацу код једног лика који је ваљао италијанску робу и ту сам се обукао за наступ. Плашио сам се да ће ме због кошуље људи спрдати, али сам на крају добио и комплименте да сам страшно обучен – препричава и додаје да на Скалама није желео да се појави.
- Дошао сам на идеју да ја уопште не идем тамо. Држао сам маму до пет ујутру будну пред саме Скале. Након што је отишла на спавање, седео сам на фотељи, рекао себи да назад нема, спаковао кофер и кренуо. У џепу сам имао можда 15 евра, сео сам на ластин бус и отишао до Херцег Новог. Долазак тамо је био хаотичан. Након прве пробе, рекао сам мајци да ћу победити, рекла ми је да нисам нормалан, а ја сам био убеђен да ће се то заиста догодити. Током изласка на бину, рекао сам себи идемо, сад је право време. На пола песме, после првог сола, скинуо микрофон са сталка и сматрам да је од тог тренутка кренула моја каријера – признаје певачи наставља:
- Завршавам песму и у том тренутку креће аплауз, сви су на ногама. Био сам толико поносан, јер знам да сам тада победио себе. Убрзо је кренуло гласање и ја освајам награду – каже Бојан и описује тренутак због чега се сломио на бини.
- Ја сам са бине тражио маму и куму, видео сам их у петом реду и све је било пуно, сем једног места које је било празно. Тада се у мени нешто сломило и плакао сам као киша. Нисам могао да задржим ни дах, ни глас, ни главу. Слетео сам у публику, бацио сам све што сам добио, загрлио мајку и рекао јој, води ме одавде, ово није за мене и дан данас тврдим да то није за мене. Музика је једно, али шоубизнис није – прича кроз сузе и додаје:
- Мама ми је рекла да се вратим на бину, јер је то моје вече и да се поклоним публици која је аплаудирала невероватно. Поклањао сам једно сат времена, нисам знао више шта ме снашло. Када сам сишао са бине, пришли су ми неки људи и рекли из шоубизниса и рекли, да би ми дали више гласова, да су знали чији сам син. Сада те људе кад сретнем, не могу у очи да их гледам, а прошло је двадесет година. Те исте ноћи су ме узели менаџери, нудили су ми све, паре, кола, куће, уговоре – потпуно искрено прича певач и открива да на крају никада ништа добио није.
Након вртоглавог успеха, Бојан 2003. године долази да живи у Београд, али у џепу није имао пара за сендвич.
- Тада сам већ издао први албум. Био сам најпродаванији певач, постер са мојим ликом је био свуда, а нисам имао пара за сендвич. Студирао сам тада у Београду, на Академији лепих уметности. Као челиста сам добио седам или осам ансамбала, а за оцењивање је потребан само један. Дане и ноћи сам проводио за инструментом, свирајући за неке људе. То је био мој бег од естраде. Док су сви Црногорци седели у Његошевој улици по кафићима, ја сам бежао тога. Отишао сам неким другим путем. Нисам излазио у град, него сам учио. На наступе сам носио књиге, зато што ме то држало будним и трезвеним, а не естрадне приче. Тај мој свет се није поклапао са њиховим и због тога сам толико пута опљачкан. У једном тренутку, од септембра до децембра имао неких четрдесетак наступа и концерата, а завршио сам тако да сам јео сендвич иза другог човека. Ја се тога не стидим, а све се то дешава у тренутку, када изађем на улицу, а људи стају да се сликају са мном.
Открива да је по самом доласку у Београд имао све, али када је одбио да буде део естрадних причао, остао је без ичега.
- Мој долазак у Београд био је невероватан. Био сам у хотелу Балкан, где сам имао све, а ја сам само хтео један мали клавир и собу. Требао ми је простор где могу нешто да стварам, а не да изигравам звезду, јер сам знао да ја то нисам. Желео сам само да стварам и то желим и дан данас.
Након истеклог уговора са тадашњом продукцијском кућом, 2008. године догађа му се нови пад
- Потпуни фијаско. Завршио ми се уговор, а ја излазим без иједног цента, док људи очекују да урадим нешто ново. Мајка одлучује да дигне кредит, купујемо кола, тада је био неки мали кинекси ауто. Она ме возила по локалима где сам свирао, јер нисам имао дозволу. Три године пре тога, упознао сам, сада мог великог пријатеља Душана Алагића, који је заслужан за све данас, тако што је дошао у стан код мене и рекао ми да има једну песму за мене. У питању је нумера „Кад би хтјела ти“, коју је касније снимио Сергеј Ћетковић. Када сам успео да скупим неки новац, дошао сам на идеју да снимим албум. Дуле и ја смо се срели на једној промоцији и рекао ми је да му донесем свеску са текстовима које сам урадио. После неколико дана ме је позвао и рекао је да је то све јако лепо и да би требао да будем аутор. Помогао ми је максимално, тада смо направили песму „Да моја си“ са којом сам на „Радијском фестивалу“ био други. Тада су ми се отворили апетити и од тада креће прича о трећем албуму и потписивање за нове дискографске куће, нови концерти, лудила. Таман мислиш да си устао, опет те удари живот. Бог ми никако није дао да се смирим – каже Маровић и додаје да му је те године јако помогао Жељко Јоксимовић.
- Имао сам сулуду идеју да зовем Влатка Стефановског, кога сам упознао једном приликом и врло радо се одазвао сарадњи. Касније смо хтели да снимимо неке песме са великим оркестром, али нисмо имали где. Тада наилазим на велику љубазност Жељка Јоксимовића, који нам је дао студио и никада нисам стигао да му кажем хвала за то, јер смо увек били окружени са пуно људи, кад год смо се срели, али велики гест који ја памтим и никада нисам заборавио – рекао је Бојан Маровић у поменутој емисији и додада је још један човек јако заслужан за његову каријеру.
Заборавио сам још члана из екипе који је био од самог старта моје каријере, ја га зовем визионар, а то је Ђизо Новељић. Он је један од оних људи којима сам ја увек захвалан –закључио је.
Бонус видео:
