Водитељка Јована Јеремић потиче из радничке, вредне и угоститељске породице и никада није крила да је одрасла у кафани на Ибарској магистрали, где је имала свакодневно сусрете са великим именима са јавне сцене.
Након завршене средње школе, из Љига преселила се у Београд, где је завршила Правни факултет и мастер студије.
"Ја потичем из породице где сам имала довољно за један обичан живот, никад није било ту нешто више да бих се ја разбацивала, али увек сам имала велике жеље и циљеве. У Љигу сам завршила гимназију, где сам била ђак генерације. Имала сам и стипендију, али никад нећу заборавити када сам дошла у Београд, стала испред Правног факултета и рекла: Ја ћу тебе покорити и ти ћеш једног дана бити освојен. Тако је и било, прошла сам пријемни, уписала се на буџет", рекла је Јована својевремено и додала:
"Те дане студенског живота нећу заборавити. Било је доста девојака које су уписале исти факултет као ја али нису училе, шетале су се само кроз град у Гучију, Пради и осталим маркама, а ја када сам дошла, носила сам ствари које уопште нису биле фирмиране. Одећу сам куповала код Кинеза – мајице од 200 динара, а сада ипак могу себи да приштим све".
"Све би ми било лакше да сам имала ту психичку подршку, али моји родитељи ми се нису мешали и то је ок, јер су у мени пробудили борца. Али било ми је тешко током четири године студија јер сам знала да морам бити на буџету јер немам новца и да морам све да положим. То ми је било јако тешко. Имала сам много успона и падова и милион пута сам се враћала кући уплакана и питала се: Да ли све ово има сврхе и да ли све ово има цену, хоће ли ми се сав овај труд исплатити? Ево, сада када размишљам о томе плаче ми се. Када сам завршила четири године студија, ја сам две године волонирала без динара и нисам могла да се запослим нигде иако сам била најбољи студент. Млади људи не смеју да губе наду. Ми живимо у земљи где морамо издржати период челичења. То је мени било јако тешко јер видим да људи који су мање квалитетни успевају, а ја која сам најбоља, не могу.
Истиче да је помагала родитељима и у кафани, те да је није било срамота ниједног посла.
Искрено, ја сам радила сам као конобарица у ресторану који држе мама и тата и ту сам скупљала сваки динар да бих себи купила неку одећу. Ма и кувала сам, чистила, радила на роштиљу и скупљала од стипендија јер сам имала све могуће стипендије Фонда за младе таленте и била сам друга у Србији из српског, у Гимназији из језичке кутуре, на републичком и државном такмичењу. Зато су моји родитељи хтели да ја будем адвокат и опет их некако разумем. Школовали су ме за то и нису ме подржали када сам одлучила да радим на телевизији. Сада су поносни на мене - рекла је.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
