Миодраг Петровић Чкаља био један је од најпознатијих комичара са ових простора, а многи мисле да га је судбина предодредила за посао којим се за живота бавио с обзиром да је рођен на Светски дан шале.
Легендарни глумац, преминуо је на данашњи дан пре тачно двадесет година, а његов лик и дело наставио је да живи и данас. "Паја и Јаре", "Камионџије", "Сервисна станица", "Љубав на сеоски начин", Врућ ветар", "Пут око света" су само нека од остварења у којима је играо и изазивао код људи једну од лепших емоција - смех.
Ипак, иако га сви памтимо кроз смех и шалу, Чкаља је имао, како кажу његове колеге "тежак карактер". Глумац никада није желео да ћути, а дешавало се и да одбије да ради са појединим колегама.
Ипак, најбоље су га познавали његови ближњи. Чкаљин син глумац и редитељ Чедомир Петровић у ауторском тексту говорио је свом оцу. Заправо, у поменутом тексту он је поделио свој доживљај онога што су његови родитељи пролазили.
Текст вам преносимо у целости:
"Београд под великим снегом. Хладно. Испод нуле. Права зима као што су некад биле. Дочек 1955 године. Тако су ми касније причали мајка и отац. Ја сам имао шест година и слике су састављене од приче родитеља и онога што ја памтим.
Живели смо у улици Драже Павловића, број не памтим. Онај део ближе Цвијићевој улици. Други спрат, гарсоњера са предсобљем толико малим, да би само једна особа могла да уђе, ми смо морали да се склонимо у собу. Кухиња тек толика да би само мајка ушла и спемила нешто за јело. И соба са два кревета, малим орманом, сточићем и три столице. Толико тесно а толико пуно радости и љубави. Отац је украшавао малу јелку која је заузимала пола собе.
Неко је зазвонио на вратима. Никога нисмо очекивали. Отац је отворио врата и на њима је стајао човек. За мене онако малог деловао је као џин из неке бајке. Имао је дугачки зимски капут, бркове и шешир. Скинуо је шешир. Мајка и отац су га позвали да уђе унутра. Мајка је оставила његов огроман зимски капут на кревет а он је сео на столицу. Извињавао се што је тако изненада и ненајављен бануо и одмах рекао реченицу која је деловала као да је већ много пута изговарана – Ја сам рођени брат народног хероја Ивана Милутиновића, ја сам … онда је рекао своје име.
Нисам га запамтио. Ни сада после толико година ја се не сећам његовог имена. Наставио је … Видите, ја сам добио стан, двособан стан, мало даље одавде, има 42 квадрата … није за мене, моја кћерка иде на студије, па би она ту становала … Гледали смо га али ништа нисмо разумели.
Осетио је и наставио:
- Ја сам вас друже Петровићу гледао у "Заједничком стану", неколико пута а и прочитао сам негде да станујете у гарсоњери са супругом и сином, па сам хтео да вам предложим да ви пређете у тај стан што сам добио, а мојој кћерки је овај ваш сасвим довољан, још и велики.
Причали су ми мајка и отац да смо га дуго гледали. Отац је први питао:
- Али ми немамо пара да вам платимо.
- Шта да ми платите?
- Па, ту разлику у квадратима -отац је био много љут
- Ја сам дошао да исправимо неправду и да помогнем једном уметнику и његовој породици. Ако споменете још једанпут новац, ја одлазим.
Отац и мајка су се просто бацили на њега
- Ма немојте да идете, молим вас … нећемо више да спомињемо новац … не знамо шта нам би? За шта сте?
Те вечери је почела велика радост помешана са неверицом.
Пролазило је време. Отац је са братом Ивана Милутиновића ишао у општину Палилула да среде папире. По неколико пута дневно пролазили смо испред XВ павиљона Професорске колоније. Улица Браће Грим, број 18. Први спрат са малом терасом. Нисмо могли веровати да ћемо се једног дана преселити из 15 у 42 квадрата. Мајка је већ испланирала где ће цвеће ставити.
Све је ишло добро, док једнога дана није друг Милутиновић дошао код нас. Био је смркнут.
- Мени је страшно жао али не можемо да извршимо замену станова.
- Зашто - једва су изустили мајка и отац?
- Друг председник општине и друг председник станбене комисије, испричали су ми да једна другарица са троје деце чији је муж погинуо у рату, нема кров над главом и предложили су ми да њој дам стан, а мени ће дати нешто мање за кћерку. Извините али тако је праведније.
Устао је и отишао.
Мајка се заплакала а оцу је све то било сумњиво и почео је да испитује. Дознао је да нема никакве удовице. Да је дотична љубавница председника стамбене комисије и да нема ни једно дете. Испричао је Милутиновићу све али он никако није могао да поверује да су га слагали и то председник једне општине и председник једне станбене комисије. Веровао је да на тим местима морају бити најчаснији и најморалнији људи … јер зашта смо се онда борили?
Отац је осетио да нам стан у улици Браће Грим 18 полако измиче из руку и преко Управника позоришта, који је преко неких својих веза, успео да уговори пријем код друга Моше Пијаде тадашњег председника Савезне скупштине Федеративне Републике Југославије.
Узео је отац одело из позоришног фундуса, јер није имао своје. Мајка га очистила и отац је отишао да замоли за помоћ друга Мошу.
Биће отац испред те исте скупштине много касније, после 45. година и обратиће се стотинама хиљада људи и погрешиће пред крај живота што се упетљао у политику а лепо му је отац, мој деда Чедомир, говорио када је полазио из Крушевца за Београд
- Сине, бави се свим и свачим, ради све што хоћеш, само се никада немој мешати у политику. Она је највећа курва и оставићете онда када ти буде била најпотребнија …
Ви, код друга Пијаде, пита оца чувар на улазу а за појасом му пиштољчина ко омање дете? Да, имам заказано у 10 сати. Куцнуо је на врата али се ништа није чуло. Била су тапацирана. Ушао је у кабинет и видео за столом једног малог брку већ у годинама, који ће за нешто више од две године умрети у Паризу. Биће сахрањен у Београду, у Гробници народних хероја на Калемегдану, заједно са Ђуром Ђаковићем, Лолом Рибаром и Иваном Милутиновићем. Постоји нешто у животу и у тим његовим чудним путевима. Иван Милутиновић, поред кога ће Моша Пијаде провести вечност. Рођени брат Иванов, станови, правда и лопови по општинама који су одувек постојали.
Руковао се отац са другом Мошом. Причали мало о позоришту … Јер и ја сам уметник. Ја знаш сликам. Замисли молим те, попели се неки радници и чисте патину са централне куполе скупштине и са ових мањих, бочних. Једва сам успео да их спречим. Требаће нама још много година да се цивилизујемо.
Испричао му отац своју муку. Друг Моша диже слушалицу - Дајте ми председника општине Палилула - Није ни завршио име општине, кад се чује кроз слушалицу драње - Смрт фашизму, слобода народу! На телефону председник општине Палилула друг … нисам запамтио како се звао, изволите друже Пијаде, председниче Савезне Скупштине Федеративне Народне Републике Југосла…., прекида га друг Моша – Добро бре, доста. Него чујем да ти имаш тамо неког председника стамбене комисије … како се зове? Дере се онај и даље – Мицко, Мицко се зове. Овога сам запамтио по мишу. Био је неки миш Мицко што би све грицко. Слушај ме сад добро. Овде код мене је глумац друг Миодраг Петровић. Он ће сада, још мало да крене кући. Проћиће поред општине, јер сте близу мене. Нека га чека доле, испред врата тај Мицко са стамбеном дозволом. Јер си ме разумео? Разумео сам друже Пијаде, председ … Друг Моша је спустио слушалицу.
Чуо си? Чуо сам, одговорио је отац кроз сузе. Хвала вам, много вам хвала друже Мошо. Колико ти треба до општине. Отац кроз смех – Нормалним ходом пет минута а у оваквим приликама десет секунди. Насмејао се и друг Моша. Отац прилази да се рукује … Чекај, седи још мало. Сад си добио стан. Не мораш више да бринеш. Колико су те малтретирали ови из општине? Још мало па годину дана. Нека чека овај Мицко испред. Нек се смрзне мало … него, да ли си видео једну другарицу испред да седи и чека? Видео сам. Остани мало да чујеш нешто … ти си глумац, можда ће ти некада затребати?
Улази у кабинет женица. Лоше обучена. Летње ципеле на ову зиму. Уплашена ко срна. Седи другарице. Нека стајаћу. Како хоћеш. Чујем да си ми опсовала мајку … Јесам, диже женица поглед и гледа га у очи. Ја знам зашто али испричај овом другу. Било је два сата. То је крај радног времена у фабрици. Журим кући. Имам мало дете, па се бринем а и да га нахраним. Кад оно затворили све капије и не пуштају кући. Па, јесте ли ви нормални? Морам кући. Имам мало дете. Не може. Наређење. Зашто? Долази друг Моша Пијаде да вам одржи говор … и онда ми излете … ма јеботе Моша Пијаде и нек иде он у пичку материну …
Извините друже Пијаде, нисам требала. Када си добила отказ у фабрици? Од када не радиш? Од када сам вам опсовала мајку. Временски, питам. А, па има 8 месеци. Знам. Враћаш се у фабрику. Даће ти лакше радно место. Добићеш свих осам плата уназад. Добићеш повишицу и моћи ћеш пола сата раније да идеш кући. Због детета. Док мало не одрасте. И њој су као и оцу сузе саме потекле. Хвала … хвала. Пошла је ка вратима. Стани мало. Застала је. Сад иди ти у пичку материну … и онда смо квит? Јесмо. Насмешила се кроз сузе.
У лету сам отргао из руке стамбену дозволу од Мицка који је стајао смрзнут и залеђен и онако успут му опсовао мајку, причао је касније отац.
Ту нову 1956 годину дочекали смо у нашем новом стану, у XВ павиљону Професорске колоније у улици Браће Грим 18, први спрат, мала тераса и 42 квадрата. Отац и мајка су купили женски ручни сат за кћерку рођеног брата Ивана Милутиновића, као захвалност за све што је учинио за нас. Он се наљутио и није хтео да чује. Једног дана мајка је кришом однела и поклонила га девојци. Оцу су одбијали месецима од плате.
Шетали смо по стану. Ишли из једне собе у другу. Имали смо два погледа. На двориште и на улицу. Излазили на малу терасу. Ледаџија нам је доносио куком закачен комад леда и остављао у каду. Мајка је ту држала намирнице док се лед не истопи. Није било фрижидера. Једном сам се пропео на прсте и угледао у кади пуној воде једног огромног бркатог сома како плива. Ближила се слава а ја сам од тада замрзео купање и прање.
И кад год дође то глупо вече када сви као нешто чекамо и очекујемо, сетим се огромног човека, са великим брковима, дугачким зимским капутом и шеширом на глави. Срце му нисам видео али мора да је толико велико да је зато и носио толико велики зимски капут. Сетим се рођеног брата Ивана Милутиновића, коме нисам име запамтио али сам запамтио његову доброту и поштење.
Сетим се да је било некада давно, неко време, када је било добрих људи …"
(Курир)
БОНУС ВИДЕО
