Сузана Манчић је годинама пре рођења ћерке Теодоре и Наталије, водила борбу за потомство
О томе се веома мало зна, али Сузанин циљ је да женама буде пример храбрости и одлучности у настојању да се остваре у улози мајке
Прочитајте још: Гоца Тржан направила љубоморну сцену усред емисије: Гађала водитељку због Раше! (ФОТО)
Сузана Манчић мајка је две одрасле ћерке, двадесетосмогодишње Теодоре и две године млађе Наталије, али мало је познато да је пре њиховог рођења чак три пута остајала у другом стању:
- Ја сам јака жена и све што ми се дешавало прихватала сам као нужност. Упорно сам ишла према свом циљу да једног дана добијем дете, а то се није десило све до тренутка када сам схватила да морам да се смирим, да направим распоред у животу, одгодим све обавезе и легнем у кревет како бих "чувала" трудноћу. То је за мене било нешто непојмљиво, да ја, која сам одувек била здрава млада жена, без икаквих тегоба, изгубим бебу први, па други, а онда и трећи пут, - рекла је водитељка.
Сузана Манчић мајка је две одрасле ћерке, двадесетосмогодишње Теодоре и две године млађе Наталије, али мало је познато да је пре њиховог рођења чак три пута остајала у другом стању:
- Ја сам јака жена и све што ми се дешавало прихватала сам као нужност. Упорно сам ишла према свом циљу да једног дана добијем дете, а то се није десило све до тренутка када сам схватила да морам да се смирим, да направим распоред у животу, одгодим све обавезе и легнем у кревет како бих "чувала" трудноћу. То је за мене било нешто непојмљиво, да ја, која сам одувек била здрава млада жена, без икаквих тегоба, изгубим бебу први, па други, а онда и трећи пут, - испричала је Сузана.
У својој књизи је открила да су све три бебе били синови.
- Иако су ми доктори сваки пут рекли да сам носила дечака, не могу сто посто да верујем у то да су све били синови, јер је у нашој традицији да желимо да рађамо мушку децу. Мислим да можда таквим одговором теже да вас стимулишу да наставите са покушајима. Али, ја сам желела да имам сина Александра, по мом оцу, и сина Стојана. Увек сам волела та стара, архаична имена. Нисам познавала ниједног Стојана, али сам сваки дан ишла у школу Улицом Стојана Новаковића и некако ми је то име увек звучало чврсто, стамено. На првом ултразвуку са Теодором, била сам убеђена да поново носим дечака. Када ми је лекар саопштио да је девојчица, рекла сам да је то немогуће и заплакала као последња сељанка. Али, толика моја жеља за мушким дететом настала је из врло себичног разлога. Ја сам јединица и у животу сам морала да будем и мушкарац и жена, да се сама изборим против свих забрана, родитељских, школских, друштвених, чаршијских. Морала сам сама да обезбедим и заштиту и оправдање, све оно што сам идеализовала да бих била у улози старијег брата којег никада нисам имала. Желала сам да га моја ћерка има.
Како је, заправо, изгледала Сузанина борба за потомство.
- Прву бебу изгубила сам одмах на почетку, у трећем месецу трудноће. Тада се испоставило да имам дворогу материцу, као многе жене, која је предуслов за проблеме и прекид трудноће. Када сам затруднела други пут, у другом месецу доживела сам компликације и доктор је извршио киретажу, после чега сам добила јаке медикаменте. Опоравила сам се и убрзо са Биљаном Јефтић и Александром Илићем отишла на музички фестивал у Јужноафричку Републику. Треће вечери боравка у Јоханесбургу пробудила сам се у локви крви. Тај страх и ту беспомоћност не могу да опишем. Ухватила ме је паника хоћу ли умрети, питала сам се шта да радим, нисам знала ко је у којој соби у хотелу у којем су радили Филипинци, чији је енглески био изузетно лош. То је била агонија. Међутим, у свој тој несрећи имала сам и среће, јер ми се претходног дана јавила мамина пријатељица која је са мужем живела у том граду.
- Они су ме одвели у јеврејску гинеколошку клинику, где ми је доктор урадио ултразвук и питао ме да ли су ми прекинули трудноћу. Рекла сам да јесу, а он ме је питао где сам то урадила. Рекла сам: 'У Европи', на шта ме је поново питао: 'Али где?' Одговорила сам: 'У болници'. Тада је окренуо екран према мени и показао интактни плод. Одскочила сам од стола, сузе су ми ишле и од страха и од среће, а највише од неверице због свега што је претходило. Схватила сам да сам имала близаначку трудноћу и да је други плод преживео киретажу. Нажалост, дете сам изгубила у четвртом месецу у Београду, у страшним боловима и мукама. Физички ми је то било најболније искуство у животу. Тај пут од куће на Бежанијској коси до 'Градске болнице' на Звездари трајао је дуже него иједан. Мислила сам да ћу умрети. Последњу бебу изгубила сам у шестом месецу трудноће. Тада сам се заправо и породила, мада ми је лекарка одмах после порођаја рекла: 'Немојте се надати'. Дете није преживело, није имало довољно развијена плућа. Најстрашније је било када су ми донели да потпишем умрлицу. То је било сурово.
- То је био истински ход по мукама. Али, чињеница је да је жена саткана да буде јака, да рађа и да губи. Ја сам у себи изградила такву филозофију и водила сам се њоме."
Осећај кривице да можда није довољно штитили себе и бебе никада је није мучио.
- Заиста никада, иако је мој доктор Златко Бешлагић учинио све да у мени пробуди грижу савести. Уместо тога, пробудио је осећај одговорности. Када си здрав и физички можеш све, немаш осећај да би требало да спутаваш себе у било чему. Осећала сам се толико моћно и јако да сам мислила да могу брда да померим, а камоли да родим дете. Осим тога, моје колегинице су са стомацима до зуба певале, наступале, ишле на турнеје до пред порођај, и мени уопште није било јасно да ја то не могу.
- Очигледно ми је требало да се више пута уверим да у мом случају није тако. На крају сам стала и запитала се докле ћу ударати главом о зид и стављати свој живот на немогуће пробе. У то време спремала сам плочу која је у међувремену завршена, а трудноће су се прекидале једна за другом. То је се одражава и на психу, и на физику, и на каријеру. На срећу, увек сам поседовала чврстину, враг би га знао одакле. Храбрила сам себе и веровала. И пријатељицама сам стално говорила: 'Полако, биће, важно је да си упоран'. Када данас видим да жене не могу ни да затрудне, ово кроз што сам ја пролазила у односу на њихове муке је 'лук и вода', природна ствар. Нисам бомбардовала тело хормонима и ко зна чиме, и страшно ми је жао што се жене толико муче са вантелесном оплодњом. Ризикујете сопствени живот да бисте подарили нови. Али, нема веће среће него када остварите тај циљ, само је важно не одустајати и не клонути духом.
Прочитајте још: Лепа Брена се вратила из Дубаија, а на аеродрому је дочекао ОН! (ФОТО)
Страх и сумњу у родитељску мисију никада није осећала: - Била сам уверена да ће се то десити, јер сам без проблема остајала у другом стању. Само је требало смирити се и лежати. Тако сам једног априла легла и до децембра нисам устала. Лакирала сам нокте, читала књиге и рестриктивно гледала телевизију, јер смо већ били у великим сукобима са другим републикама. Избегавала сам све што би изазвало било какав стрес. У децембру 1992. године родила сам Теодору и то је била моја прва победа. Другу сам извојевала две године касније, када је на свет дошла Наталија.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
