NJeni vlasnici, porodica Radanović živela je u Petrinji, gradu u blizini Zagreba, gde su je 1991. dobili kao štene od komšija, a njihova deca nadenula su joj ime. Kuća Radanovića postala je njen dom. Međutim, četiri godine kasnije, nastupila je "Oluja", ali i borba za goli život, te su kolone srpskih izbeglica iz Hrvatske hrlile ka Srbiji, a Dena je u svom tom haosu ostala u dvorištu kuće u Petrinji sama.
Radanovići su se obreli u izbegličkom centru u Rumi, pokušavajući da organizuju normalan život. Glava porodice Milan se zaposlio kao vozač autobusa i nekako su sastavljali kraj s krajem. Ipak, tuga za Denom bila je velika, i njihova sreća nikada nije bila potpuna. Mislili su da je više nikada neće videti.
Keruša Dena nije mislila tako. Nakon 139 dana lutanja i pređenih 500 kilometara od Petrinje do Rume, uspela je da pronađe svoje vlasnike koji nisi u tom egzodusu stigli da ga povedu sa sobom. Prošla je kroz gradove Dvor, Novi, Prijedor, Banjaluka, Prnjavor, Derventa, Modriča, Brčko, Bijeljina, Bogatić, Sremska Mitrovica. Na putu su joj se isprečile reke Una, Sana, Vrbas, Bosna, Drina, Sava. Prepreke su bile male kakva je bila ljubav koja ju je vukla da pronađe svoje vlasnike.
– Pred novu 1996. godinu, tačno 22. decembra, u sobu je utrčao sin Goran i beskrajno uzbuđen rekao: Mama, došla nam je Dena! – ispričala je Dušanka, i dodaje da u prvom trenutku kerušu nije mogla da prepozna jer je mnogo smršala, a šape su joj bile krvave i bez noktiju.
U Rumi se Dena oštenila i donela na svet petoro kučića. Štenad su poklonjena Rumljanima, a ona je odletela u Kanadu sa svojim vlasnicima.
- Deca su jasno rekla da bez nje neće da idu. To sam i saopštio službenici u kanadskoj ambasadi u Beogradu, koja me je i iznenadila i obradovala u isto vreme svojim odgovorom: "Mi o vašoj keruši sve znamo i sve ćemo učiniti da i ona putuje sa vama, ništa ne brinite". Tako je i bilo - rekao je Milan.
Nažalost, Dena je uginula, ali Radanovići i dalje čuvaju njen pepeo u svom domu.
BONUS VIDEO:
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
