Њени власници, породица Радановић живела је у Петрињи, граду у близини Загреба, где су је 1991. добили као штене од комшија, а њихова деца наденула су јој име. Кућа Радановића постала је њен дом. Међутим, четири године касније, наступила је "Олуја", али и борба за голи живот, те су колоне српских избеглица из Хрватске хрлиле ка Србији, а Дена је у свом том хаосу остала у дворишту куће у Петрињи сама.
Радановићи су се обрели у избегличком центру у Руми, покушавајући да организују нормалан живот. Глава породице Милан се запослио као возач аутобуса и некако су састављали крај с крајем. Ипак, туга за Деном била је велика, и њихова срећа никада није била потпуна. Мислили су да је више никада неће видети.
Керуша Дена није мислила тако. Након 139 дана лутања и пређених 500 километара од Петриње до Руме, успела је да пронађе своје власнике који ниси у том егзодусу стигли да га поведу са собом. Прошла је кроз градове Двор, Нови, Приједор, Бањалука, Прњавор, Дервента, Модрича, Брчко, Бијељина, Богатић, Сремска Митровица. На путу су јој се испречиле реке Уна, Сана, Врбас, Босна, Дрина, Сава. Препреке су биле мале каква је била љубав која ју је вукла да пронађе своје власнике.
– Пред нову 1996. годину, тачно 22. децембра, у собу је утрчао син Горан и бескрајно узбуђен рекао: Мама, дошла нам је Дена! – испричала је Душанка, и додаје да у првом тренутку керушу није могла да препозна јер је много смршала, а шапе су јој биле крваве и без ноктију.
У Руми се Дена оштенила и донела на свет петоро кучића. Штенад су поклоњена Румљанима, а она је одлетела у Канаду са својим власницима.
- Деца су јасно рекла да без ње неће да иду. То сам и саопштио службеници у канадској амбасади у Београду, која ме је и изненадила и обрадовала у исто време својим одговором: "Ми о вашој керуши све знамо и све ћемо учинити да и она путује са вама, ништа не брините". Тако је и било - рекао је Милан.
Нажалост, Дена је угинула, али Радановићи и даље чувају њен пепео у свом дому.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
