Психолози сматрају да се викањем не постиже ништа
Док је раније било сасвим уобичајено да деца добију понеку "ћушку", данас се зна да то није најбољи начин васпитања, те да може да има негативне последице на малишане. Штавише, психолози, социолози и други стручњаци не препоручују чак ни викање на дете, а родитељи се онда налазе у дилеми – како да поставе малишану границе?
Психолошкиња Људмила Петрановскаја истиче да је неопходно поставити границе деци, јер без тога они не разумеју када су урадили нешто што не би требало.
- Ми желимо да будемо добри, да будемо пријатељи са својом децом, да будемо љубазне одрасле особе. Не желимо да ломимо личност детета, да уништавамо његов креативни потенцијал или да се предамо предрасудама друштва.
У детињству смо слушали толико ’не можеш’, ’да се ниси усудио’, ’то није пристојно’, ’одвешће те полиција’, ’грдиће те тетка’. Неки од нас су дуго радили са психолозима како бисмо коначно себи дали дозволу да не бринемо о томе шта неко други сматра пристојним", истакла је психолошкиња Петрановскаја на друштвеним мрежама.
Међутим, она истиче да родитељи који не постављају деци границе врло брзо улазе у пермисивност која је изван граница разума. Услед тога малишани постају хировити, не разумеју шта значи "не".
Петрановскаја додаје да је прилично тешко поставити границе деци, те да неким родитељима помаже слање детета у ћошак и сличне методе, а другима узимање тајм-аута или прављење листе обавеза.
Она верује да било који метод може да буде успешан уколико родитељ верује у своју позицију, остаје доследан и када дете почне да плаче и не предаје се пред хистеријом малишана. Веровање у процес чини одгајање деце лакшим, а малишани могу да осете самопоуздање с којим приступају мама и тата.
- Када сте сасвим сигурни да нешто није дозвољено и да нећете то толерисати детету, онда имате енергије да поставите правила. Зато, извините, али бихејвиоралне методе раде онда када се промени стање родитеља, а самим тим и веза са дететом - каже Петрановскаја за парентс.ру.
Психолошкиња сматра да ће било који метод – рецимо, да дете мора само да седи у тишини неколико минута ако уради нешто што му није дозвољено, помоћи уколико дете још увек није ушло у фазу пермисивности. А до пермисивности, истиче она, долази када је родитељ у расулу, када има неке унутрашње несигурности, сукобе и стално се колеба између попустљивости и грдње.
(Yумама)
БОНУС ВИДЕО
