Psiholozi smatraju da se vikanjem ne postiže ništa
Dok je ranije bilo sasvim uobičajeno da deca dobiju poneku "ćušku", danas se zna da to nije najbolji način vaspitanja, te da može da ima negativne posledice na mališane. Štaviše, psiholozi, sociolozi i drugi stručnjaci ne preporučuju čak ni vikanje na dete, a roditelji se onda nalaze u dilemi – kako da postave mališanu granice?
Psihološkinja LJudmila Petranovskaja ističe da je neophodno postaviti granice deci, jer bez toga oni ne razumeju kada su uradili nešto što ne bi trebalo.
- Mi želimo da budemo dobri, da budemo prijatelji sa svojom decom, da budemo ljubazne odrasle osobe. Ne želimo da lomimo ličnost deteta, da uništavamo njegov kreativni potencijal ili da se predamo predrasudama društva.
U detinjstvu smo slušali toliko ’ne možeš’, ’da se nisi usudio’, ’to nije pristojno’, ’odvešće te policija’, ’grdiće te tetka’. Neki od nas su dugo radili sa psiholozima kako bismo konačno sebi dali dozvolu da ne brinemo o tome šta neko drugi smatra pristojnim", istakla je psihološkinja Petranovskaja na društvenim mrežama.
Međutim, ona ističe da roditelji koji ne postavljaju deci granice vrlo brzo ulaze u permisivnost koja je izvan granica razuma. Usled toga mališani postaju hiroviti, ne razumeju šta znači "ne".
Petranovskaja dodaje da je prilično teško postaviti granice deci, te da nekim roditeljima pomaže slanje deteta u ćošak i slične metode, a drugima uzimanje tajm-auta ili pravljenje liste obaveza.
Ona veruje da bilo koji metod može da bude uspešan ukoliko roditelj veruje u svoju poziciju, ostaje dosledan i kada dete počne da plače i ne predaje se pred histerijom mališana. Verovanje u proces čini odgajanje dece lakšim, a mališani mogu da osete samopouzdanje s kojim pristupaju mama i tata.
- Kada ste sasvim sigurni da nešto nije dozvoljeno i da nećete to tolerisati detetu, onda imate energije da postavite pravila. Zato, izvinite, ali bihejvioralne metode rade onda kada se promeni stanje roditelja, a samim tim i veza sa detetom - kaže Petranovskaja za parents.ru.
Psihološkinja smatra da će bilo koji metod – recimo, da dete mora samo da sedi u tišini nekoliko minuta ako uradi nešto što mu nije dozvoljeno, pomoći ukoliko dete još uvek nije ušlo u fazu permisivnosti. A do permisivnosti, ističe ona, dolazi kada je roditelj u rasulu, kada ima neke unutrašnje nesigurnosti, sukobe i stalno se koleba između popustljivosti i grdnje.
(Yumama)
BONUS VIDEO
