Психолог Владимир Ђурић дели причу која не оставља равнодушним.
- Не памтим да сам икада толико сможден кренуо на одмор. Чартер је по обичају био ноћни. Аутобус који нас је чекао на аеродрому је био крш. Време је било таман, врело сунце и пријатни ветар са мора. Острво је на први поглед изгледало чудесно. Али за неких десетак година ништа од тога нећу памтити нити ће бити важно, колико разговор који се обављао на седишту иза мене, таман тако да сам све могао чути.
- Да ли ти је добро?
- Јесте, јесте.
- Није ти мука?
- Није, није.
- Ево стижемо брзо, узми мало воде.
- Не могу сад, узећу мало кад стигнемо у собу, баш сам се уморила.
- Да ли ти треба кеса?
- За сад још не, надам се да брзо стижемо.
Прочитајте још: "Ништа. Почећу ја ДАНАС од АУТОКОМАНДЕ, па се виидмо КОМШИЈЕ негде по СВЕТУ": ПРИЧА на коју се треба УГЛЕДАТИ
Дијалог између два сасвим обична женска гласа, једног младог и оптимистичног и једног старог и уморног која се ничим нису разликовала од осталих гласова који су се могли чути по аутобусу и цике деце која су егзалтирано махала мору. Тек сам на изласку схватио дубину тог дијалога.
Ћерка студент, црна дугака коса, смејалице, наочаре, мајица, шорц и патике, сто ранчева и торбица на њој, спремна апсолутно на све.
Мајка, марама на глави, дуксерица, тренерка и ништа више на њој, и те очи које нажалост данас све чешће виђамо око нас.
Одмах ми је било јасно. Моја мајка је људима увек посматрала зубе као и сваки прави стоматолог и увек је коментарисала нечију тескобу „како је то грешка дечијег стоматолога“ и тако то. Професионална деформација. Ми смо нажалост баждарени на тугу и несрећу. И очи. И марама на глави мени увек слути на хемиотерапију што је уз горњи дијалог сада већ било сасвим извесно. Брзина којом су ишли ка хотелу и ћеркино ношење свега уз придржавање мајке је то само потврдило. Не памтим да сам икад на одмор отишао уморнији и исцрпљенији и физички и психички.
Прочитајте још: Ученик петог разреда из Ветерника ОБЈАСНИО: Његов састав о летњем распусту ЗАПАЛИО интернет (ФОТО)
Психотерапија је налепши посао на свету. Када помаже и када је успешна. Суштински проблем је што често није и што је нејака пред неправдама, лудилиима, ударцима и бесмислима живота. Шта рећи некоме коме мајка умире од рака? Како утешити? Колико саосећати? Шта посаветовати? Осим да је поведе на море. Одмах. Уколико може и уколико то жели. И уколико лечење то дозвољава. И уколико лекари то одобре. Уколико му се радовала пре. И уколико јој је још мало остало.
Да се позајми, да све организује, да буде што је могуће удобније. Да све понесе и да тетоше колико год може. Да инсистира и да охрабрује да јој неће ништа фалити. Да све организује са лекарима и осигурањима. Да спакује и да понесе све ствари. Да седи поред ње цео први дан док се не одмори од пута. Да се устане у цик зоре јер је сваки сат драгоцен. И да се седи у води док се обе не смежурају. Да се одмара и дрема на плажи по цео дан. И да се јури на запад острва због заласка. Да се слуша њена музика из младости у колима и да се пева на сав глас. Да се једе све поготово оно што гоји и не ваља и што обожава. Да се испијају фрапеи и оговара. И да се попије чаша вина. Да се смеју старим причама. И да се заплачу у следећем тренутку. Али да јој она онда поручи „хајде нећемо ваљда сад да се самосажаљевамо и да цмиздримо овде“ и да се оде на музику.
Да се лудује и да је придржава. Да стекну још по неку анегдоту и успомену. И да се ћути. Да јој се захвали. Да јој каже све што јој је важно да каже. Колико је добар посао одрадила и колико јој је значила и да ништа не би успела без ње. Колико је добра мајка била и колико цени сав труд и одрицања које је уложила. Да је заиста почаствована што јој је баш она то била. Да јој опрости сваку грешку коју сваки родитељ кад тад направи најчешће из најбоље намере. Да се грле, да уживају за њихову душу, да раде шта год њих две воле да раде заједно, да се лепо поздраве. Мама са морем и међусобно када буде дошло време.
Прочитајте још: Током изолације тинејџери ФИЗИЧКИ нападали РОДИТЕЉЕ, а они их НИСУ пријављивали већ АНОНИМНО тражили савет
Психотерапија нажалост може само то. Да помогне људима који дебитују у нечему што психотерапеути чују једанпут недељно. Да им помогне да осмисле неосмишљиво и да прихвате неприхватљиво. Да схвате да је и смрт само уобичајни део живота и да све што је лепо има крај.
Ништа лично и ништа страшно ако смо волели, и ако нас је неко волео, и ако смо уживали док смо за то имали прилику. Онако како ми то волимо.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
