Жесток као чили (ФОТО)

Са ове стране Атлантика нема много информација нити интересовања за оружје из Мексика. А једна од највећих држава света, са својим специфичним потребама и проблемима, имала је значајног удела у индустрији стрељачког оружја кроз читаву своју историју. Међу првима су имали (полу)аутоматску пушку, затим оригиналне прераде Браунинг конструкција, као и успешне моделе домаћих иноватора. 

Прочитајте још: Пред дилемом да ли да произведе пиштољ са полимерским рамом или цео од челика, немачки произвођач је изабрао - ОБА

Скромне димензије, фото: “Армас Трејо С.А.”

Мексико се у погледу службених модела у доброј мери ослања на решења “преписана” од северног суседа, али је производња и даље у највећој мери домаћа. Глад за стрељачким оружјем је огромна не само у овој држави већ и у окружењу, па се Мексико сматра једним од светских центара кријумчарења ове смртоносне робе. У земљи постоје десетине илегалних фабрика које неретко израђују врло успешне копије популарних модела. Али Мексиканци имају и сопствене, врло занимљиве конструкције.  

Нешто, не баш уобичајено 

Почетком педесетих година прошлог века Габријел Трехо, власник ковачке радионице, основао је фирму “Армас Трејо С.А.” у градићу Зацатан (покрајина Пуебла), познатом по квалитетним јабукама и пићу справљаном од њих. Нова фирма почела је производњу пиштоља, а као омаж родном граду, за амблем је одабрана јабука са натписом “Зацатан де лас Манзанас” (Закатан од јабука). С обзиром на то да није имао амбиција за тржишну утакмицу у области службеног оружја, Габријел је заједно са својим сином Абрахамом одлучио да цивилима понуди “нешто не баш уобичајено”.  

Трехо у калибару .22 ЛР, фото: “Армас Трејо С.А.”

Избору типа оружја у доброј мери су “кумовали” тадашњи прописи који су регуласали ову област. Јер мексички закон је забрањивао грађанима поседовање аутоматског оружја које користи муницију са централним паљењем, али се то последично није односило на моделе који користе метак са ивичним паљењем. Најпопуларнији светски калибар овог типа је .22 ЛР, што су Габријел и Абрахам Трехо Солас одлучили да искористе. 

Дизајнерски подухват 

На почетку, проценили су да је краткоцевно оружје, тј. пиштољ, перспективније и атрактивније за кориснике. Због тога су одлучили да развију компактан пиштољ са "селективном паљбом" тј. оружје које по избору корисника може да функционише полуаутоматски, али и да испаљује рафале. Резултат ове одлуке је настанак пиштоља Трејо Мод. 1, који је још увек најмање серијски произведено аутоматско оружје. 

У расклопљеном стању, фото: “Армас Трејо С.А.”

Производња је започела у породичној радионици током 1952. године, а осим чланова фамилије, упослено је и неколико пријатеља. Оружје је било у потпуности домаћи производ и објективно, врло доброг квалитета. Почетни капацитет радионице био је 75 пиштоља недељно али је са "уходавањем" и незнатно проширеним капацитетима продукција вишеструко увећана. 

Малокалибарски Трехо Мод. 1

Трехо представља модификацију легендарног Колта М-1911 који је пропорционално умањен и олакшан. На први поглед уочљив је знатно агресивнији нагиб дршке у односу на осу цеви, примеренији такмичарском оружју. Наравно, за метак .22 ЛР није потребна брава, па пиштољ функционише на принципу слободног затварача. Жеља да визуелно личи на чувену “четрдесетпетицу” плаћена је непотребно компликованим склопом и присуством тзв. “чауре за бушинг” која у предњем делу навлаке држи цев. 

Дугоцевни, нови модели, фото: “Армас Трејо С.А.”

Ту је и карактеристична капа за повратну опругу са крутом вођицом скоро пуне дужине, а редослед расклапања је исти као код М-1911. Трехо се производио у четири верзије - Трехо 1, 2, 3 и 4 (чему компликовати, зар не). Основни Мод. 1 дуг је тик испод 16 цм и тежак 560 грама, а једноредни оквир прима осам метака калибра .22 ЛР, док је за нијансу већа верзија обележена као Мод. 2 користила оквир са 11 метака у истом калибру. 

Модел 3 је имао капацитет од седам метака калибра 9x17 мм К намењен првенствено самоодбрани. А 8 мм дужу и 60 грама тежу верзију у калибру 7,65 мм користила је неко време и мексичка Армија, као лично наоружање штабних официра који су, изгледа, свуда у свету развили одбојност према тежим деловима опреме. 

Рафално и непрецизно 

Модел 4 настао је нешто касније, за метак калибра 8 мм Пара и био је намењен извозу јер овај калибар није био дозвољен цивилима у Мексику. Направљен је мањи број ових пиштоља који нису имали запажен успех.
Из понуде се издвајају модели 1 и 2 који уз ознаку носе и слово “Р” од шпанске речи “рафага” (мислим да је превод сувишан).

Детаљ кочнице на левој страни рама, фото: “Армас Трејо С.А.”

Ти пиштољи налик на играчке М-1911 са десне стране рама, испод ударача, насупрот кочници имају полугу која у горњем положају омогућава непрекидну аутоматску паљбу. Будући да Трехо пиштољи немају уређај који ограничава брзину паљбе, она је прогресивна - убрзава се до те мере, да је за пражњење оквира са 11 метака потрено испод 0,4 секунде!  

То је теоријска брзина гађања од 1.300 - 1.400 метака у минути. У “реалном животу” то је значило да можете да испалите три рафала од по осам метака јер је пиштољ долазио у кутији са три оквира. Наравно, оваква каденца нема никакву практичну примену чак ни на минималним даљинама јер је контрола оружја мисаона именица. Пробе показују да на даљини од 7 стопа (2,1 метар) само прва 2-3 метка заврше у силуети. Притом, оружје је трпело све последице релативно ниске поузданости слабачког метка са ивичним паљењем. 

Џепни митраљез из Латинске Америке 

Нова верзија модела Трехо је искључиво полуаутоматска, фото: “Армас Трејо С.А.”

Међутим, не може се оспорити да је рафална паљба из минијатурног пиштоља веома забавна. Притом, различите верзије ручног аутоматског оружја су традиционално популарне у Латинској Америци, тако да је то и данас највеће тржиште за актуелне Глок 18 или Берета Мод.93Р. “Треја Армас С.А.” је за око две деценије произвела преко 100.000 примерака пиштоља, а од тога је 15.000 са могућношћу аутоматске паљбе. 

Са комерцијалне стране, оружје је било пун погодак. Заљубљеници у оружје из САД показали су велико интересовање за поседовање “џепног митраљеза” како је Трехо рекламиран. Међутим, одредбе Националног акта о ватреном оружју из 1934. године прописале су таксу од по 200 долара по примерку, што је у то време било више од цене оружја. Овај издатак је знатно смањио полет потенцијалних купаца. У САД је уследио још рестриктивнији “Гун цонтрол ацт” из 1968. године, а коначно, је и мексичка влада забранила производњу овог типа оружја и продају цивилима. Производња је обустављена 1972. године и фирма је угашена. 

Популарност међу колекционарима 

Верзија пиштоља у калибру 9x17 мм К, фото: “Армас Трејо С.А.”

У међувремену, легално увезени примерци у САД, са одобрењем за аутоматску паљбу коју издаје савезна управа код колекционара, достижу цену од 4.000 долара за просечно очуван пиштољ. Добар квалитет материјала и израде, као и необично порекло пробудили су интересовање љубитеља калибра .22 ЛР у САД, па је унук оснивача поново покренуо производњу пиштоља Трехо из Закатана. Овога пута, нема верзије са аутоматском паљбом, али је и даље реч о квалитетном оружју са атрактивном појавом и добрим ергономским решењима. 

Прочитајте још: Фејс лифтинг старог момка (ФОТО)

Нови Трехо има квалитетан финиш, полимерске дршке уместо старих дрвених, подесив задњи нишан и вентилирајућу шину дуж горњег дела навлаке која има само естетску функцију. Уз незнатно веће димензије у односу на први модел, порасла је и цена.  

Поглед одозго на обостране команде, фото: “Армас Трејо С.А.”

У понуди је верзија са продуженом цеви на коју се по потреби може монтирати пригушивач. Видећемо да ли је све ово уз познато име и егзотичан “педигре” довољно за успех. 

Драган Шапоњић 

Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ