Pedesetih godina prošlog veka u Meksiku je počela proizvodnja kompaktnog pištolja koji po izboru može da funkcioniše poluautomatski ali i da ispaljuje rafale
Sa ove strane Atlantika nema mnogo informacija niti interesovanja za oružje iz Meksika. A jedna od najvećih država sveta, sa svojim specifičnim potrebama i problemima, imala je značajnog udela u industriji streljačkog oružja kroz čitavu svoju istoriju. Među prvima su imali (polu)automatsku pušku, zatim originalne prerade Brauning konstrukcija, kao i uspešne modele domaćih inovatora.
Pročitajte još: Pred dilemom da li da proizvede pištolj sa polimerskim ramom ili ceo od čelika, nemački proizvođač je izabrao - OBA
Skromne dimenzije, foto: “Armas Trejo S.A.”
Meksiko se u pogledu službenih modela u dobroj meri oslanja na rešenja “prepisana” od severnog suseda, ali je proizvodnja i dalje u najvećoj meri domaća. Glad za streljačkim oružjem je ogromna ne samo u ovoj državi već i u okruženju, pa se Meksiko smatra jednim od svetskih centara krijumčarenja ove smrtonosne robe. U zemlji postoje desetine ilegalnih fabrika koje neretko izrađuju vrlo uspešne kopije popularnih modela. Ali Meksikanci imaju i sopstvene, vrlo zanimljive konstrukcije.
Nešto, ne baš uobičajeno
Početkom pedesetih godina prošlog veka Gabrijel Treho, vlasnik kovačke radionice, osnovao je firmu “Armas Trejo S.A.” u gradiću Zacatan (pokrajina Puebla), poznatom po kvalitetnim jabukama i piću spravljanom od njih. Nova firma počela je proizvodnju pištolja, a kao omaž rodnom gradu, za amblem je odabrana jabuka sa natpisom “Zacatan de las Manzanas” (Zakatan od jabuka). S obzirom na to da nije imao ambicija za tržišnu utakmicu u oblasti službenog oružja, Gabrijel je zajedno sa svojim sinom Abrahamom odlučio da civilima ponudi “nešto ne baš uobičajeno”.
Treho u kalibaru .22 LR, foto: “Armas Trejo S.A.”
Izboru tipa oružja u dobroj meri su “kumovali” tadašnji propisi koji su regulasali ovu oblast. Jer meksički zakon je zabranjivao građanima posedovanje automatskog oružja koje koristi municiju sa centralnim paljenjem, ali se to posledično nije odnosilo na modele koji koriste metak sa ivičnim paljenjem. Najpopularniji svetski kalibar ovog tipa je .22 LR, što su Gabrijel i Abraham Treho Solas odlučili da iskoriste.
Dizajnerski poduhvat
Na početku, procenili su da je kratkocevno oružje, tj. pištolj, perspektivnije i atraktivnije za korisnike. Zbog toga su odlučili da razviju kompaktan pištolj sa "selektivnom paljbom" tj. oružje koje po izboru korisnika može da funkcioniše poluautomatski, ali i da ispaljuje rafale. Rezultat ove odluke je nastanak pištolja Trejo Mod. 1, koji je još uvek najmanje serijski proizvedeno automatsko oružje.
U rasklopljenom stanju, foto: “Armas Trejo S.A.”
Proizvodnja je započela u porodičnoj radionici tokom 1952. godine, a osim članova familije, uposleno je i nekoliko prijatelja. Oružje je bilo u potpunosti domaći proizvod i objektivno, vrlo dobrog kvaliteta. Početni kapacitet radionice bio je 75 pištolja nedeljno ali je sa "uhodavanjem" i neznatno proširenim kapacitetima produkcija višestruko uvećana.
Malokalibarski Treho Mod. 1
Treho predstavlja modifikaciju legendarnog Kolta M-1911 koji je proporcionalno umanjen i olakšan. Na prvi pogled uočljiv je znatno agresivniji nagib drške u odnosu na osu cevi, primereniji takmičarskom oružju. Naravno, za metak .22 LR nije potrebna brava, pa pištolj funkcioniše na principu slobodnog zatvarača. Želja da vizuelno liči na čuvenu “četrdesetpeticu” plaćena je nepotrebno komplikovanim sklopom i prisustvom tzv. “čaure za bušing” koja u prednjem delu navlake drži cev.
Dugocevni, novi modeli, foto: “Armas Trejo S.A.”
Tu je i karakteristična kapa za povratnu oprugu sa krutom vođicom skoro pune dužine, a redosled rasklapanja je isti kao kod M-1911. Treho se proizvodio u četiri verzije - Treho 1, 2, 3 i 4 (čemu komplikovati, zar ne). Osnovni Mod. 1 dug je tik ispod 16 cm i težak 560 grama, a jednoredni okvir prima osam metaka kalibra .22 LR, dok je za nijansu veća verzija obeležena kao Mod. 2 koristila okvir sa 11 metaka u istom kalibru.
Model 3 je imao kapacitet od sedam metaka kalibra 9x17 mm K namenjen prvenstveno samoodbrani. A 8 mm dužu i 60 grama težu verziju u kalibru 7,65 mm koristila je neko vreme i meksička Armija, kao lično naoružanje štabnih oficira koji su, izgleda, svuda u svetu razvili odbojnost prema težim delovima opreme.
Rafalno i neprecizno
Model 4 nastao je nešto kasnije, za metak kalibra 8 mm Para i bio je namenjen izvozu jer ovaj kalibar nije bio dozvoljen civilima u Meksiku. Napravljen je manji broj ovih pištolja koji nisu imali zapažen uspeh.
Iz ponude se izdvajaju modeli 1 i 2 koji uz oznaku nose i slovo “R” od španske reči “rafaga” (mislim da je prevod suvišan).
Detalj kočnice na levoj strani rama, foto: “Armas Trejo S.A.”
Ti pištolji nalik na igračke M-1911 sa desne strane rama, ispod udarača, nasuprot kočnici imaju polugu koja u gornjem položaju omogućava neprekidnu automatsku paljbu. Budući da Treho pištolji nemaju uređaj koji ograničava brzinu paljbe, ona je progresivna - ubrzava se do te mere, da je za pražnjenje okvira sa 11 metaka potreno ispod 0,4 sekunde!
To je teorijska brzina gađanja od 1.300 - 1.400 metaka u minuti. U “realnom životu” to je značilo da možete da ispalite tri rafala od po osam metaka jer je pištolj dolazio u kutiji sa tri okvira. Naravno, ovakva kadenca nema nikakvu praktičnu primenu čak ni na minimalnim daljinama jer je kontrola oružja misaona imenica. Probe pokazuju da na daljini od 7 stopa (2,1 metar) samo prva 2-3 metka završe u silueti. Pritom, oružje je trpelo sve posledice relativno niske pouzdanosti slabačkog metka sa ivičnim paljenjem.
Džepni mitraljez iz Latinske Amerike
Nova verzija modela Treho je isključivo poluautomatska, foto: “Armas Trejo S.A.”
Međutim, ne može se osporiti da je rafalna paljba iz minijaturnog pištolja veoma zabavna. Pritom, različite verzije ručnog automatskog oružja su tradicionalno popularne u Latinskoj Americi, tako da je to i danas najveće tržište za aktuelne Glok 18 ili Bereta Mod.93R. “Treja Armas S.A.” je za oko dve decenije proizvela preko 100.000 primeraka pištolja, a od toga je 15.000 sa mogućnošću automatske paljbe.
Sa komercijalne strane, oružje je bilo pun pogodak. Zaljubljenici u oružje iz SAD pokazali su veliko interesovanje za posedovanje “džepnog mitraljeza” kako je Treho reklamiran. Međutim, odredbe Nacionalnog akta o vatrenom oružju iz 1934. godine propisale su taksu od po 200 dolara po primerku, što je u to vreme bilo više od cene oružja. Ovaj izdatak je znatno smanjio polet potencijalnih kupaca. U SAD je usledio još restriktivniji “Gun control act” iz 1968. godine, a konačno, je i meksička vlada zabranila proizvodnju ovog tipa oružja i prodaju civilima. Proizvodnja je obustavljena 1972. godine i firma je ugašena.
Popularnost među kolekcionarima
Verzija pištolja u kalibru 9x17 mm K, foto: “Armas Trejo S.A.”
U međuvremenu, legalno uvezeni primerci u SAD, sa odobrenjem za automatsku paljbu koju izdaje savezna uprava kod kolekcionara, dostižu cenu od 4.000 dolara za prosečno očuvan pištolj. Dobar kvalitet materijala i izrade, kao i neobično poreklo probudili su interesovanje ljubitelja kalibra .22 LR u SAD, pa je unuk osnivača ponovo pokrenuo proizvodnju pištolja Treho iz Zakatana. Ovoga puta, nema verzije sa automatskom paljbom, ali je i dalje reč o kvalitetnom oružju sa atraktivnom pojavom i dobrim ergonomskim rešenjima.
Pročitajte još: Fejs lifting starog momka (FOTO)
Novi Treho ima kvalitetan finiš, polimerske drške umesto starih drvenih, podesiv zadnji nišan i ventilirajuću šinu duž gornjeg dela navlake koja ima samo estetsku funkciju. Uz neznatno veće dimenzije u odnosu na prvi model, porasla je i cena.
Pogled odozgo na obostrane komande, foto: “Armas Trejo S.A.”
U ponudi je verzija sa produženom cevi na koju se po potrebi može montirati prigušivač. Videćemo da li je sve ovo uz poznato ime i egzotičan “pedigre” dovoljno za uspeh.
Dragan Šaponjić
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
