Представљамо два примерка савремене репродукције ножа рађених у Вачи за потребе НКВД
У зависности од потреба, поднебља, животне филозофије и ко зна чега све, развили су се врло занимљиви и крајње различити типови ножева: карамбит из Југоисточне Азије, арапске џамбије, јапански танто, амерички бови, чилеански корво, кавкаски кинџал, фински пуко или руске финке.
Прочитајте још: После неколико векова Рус Сергеј Баранов открио тајну ливеног дамаскуса (ФОТО)
Финка НКВД је тип ножа који има само једну намену, фото: Нинослав Трифуновић
Своје име финке дугују садашњем руском суседу, а некада интегралном делу Империје - Финској. Код Руса су били врло популарни фински радни пуко ножеви - кратки и лагани, са дршком традиционално рађеном од брезовог дрвета и дубоком кожном футролом, врло подесни за рад у дрвету. Због рестриктивних закона о ручном ватреном оружју, како у Царској Русији, а посебно у СССР, припадници криминалних група, због природе свог “посла” морали су некако да се наоружају.
Борбени нож криминалаца
Понтус Холмбергов нож који је послужио као узор за израду НКВД финке: фото: Нинослав Трифуновић
Одговор је нађен у финским ножевима, али само делимично. Финка је ипак далеко више од пука, од кога вуче корене. Криминалци су за своје пословне активности или међусобне обрачуне тражили су нешто прикладније тој намени. Њима је сечиво пука било сувише кратко, прсти су били незаштићени приликом убадања те су лако могли да склизну, а и облик дршке није увек био најподеснији. Ако је дубока футрола финских радних ножева најбољи избор за активности у природи, за један борбени нож није ни приближно прилагођена, највише због отежаног приступа дршци при брзом вађењу.
Тако су настали примерци са нешто дужим сечивом, у просеку од 120 до 150 мм, ширине око 20 мм и дебљине 4 мм и више, што је погодовало убадању противника. Нож је добио штитник за прсте, који је најчешће предњим делом савијен према доле, а задњи је углавном био раван или благо повијен према горе. Дршке су биле дрвене, али су рађене и од слагане коже, брезове коре, касније од пластичних маса и слично.
Јасно се види име произвођача и тип челика. Задњи део штитника делимично одудара од оригиналних модела, фото: Борко Шекељић
Завршетак дршке је био метални и посебно обликован за борбену употребу. При руковању је наслањан о длан руке и тако је омогућавана дубља пенетрација приликом убадања противника. Футрола је рађена од коже или дрвета, али је покривала само сечиво и добила је кожне каишиће са металном дугмади, попут оних на старим војничким фишеклијама, да би се спречило губљење ножа. Све ово драстично одступа од финских узора који су у поређењу са новонасталим ножем крајње бенигног изгледа.
Апсолутна популарност
У Русији су ови ножеви толико постали популарни да су често све ножеве звали финка, баш као што су код нас сви теренски четвороточкаши добили назив џип. Осим тога, овековечени су и у неким од највећих уметничких творевина совјетских писаца, попут Булгаковљевог ремек-дела “Мајстор и Маргарита” или Јесењиновог “Писма мајци”.
Криминалци у великим градовима су постали врло вешти у његовој употреби, па не чуди да је закон из 1935. године донео врло оштре казне за оне који праве, држе, носе или користе финке без посебне дозволе НКВД. (Народни комесаријат за унутрашње послове). Тек 1996. године је скинут са листе забрањеног оружја за поседовање и дозвољен за свакодневну употребу уколико је сечиво дебљине до 2,5 мм.
Финка је врло снажно утицала и на развој чувеног совјетског извиђачког ножа НР-40 који је нашироко коришћен у Другом светском рату. Само у ратном периоду је произведено преко милион примерака и то у две фабрике, “Труд” из Нижњег Новгорода и ЗИК из Чељабинска. Напомињемо да је верзија овог ножа коришћена је у ЈНА под номенклатуром М-51 и често је у домаћим војним круговима називана падобранским или диверзантским ножем.
Вачинска финка
Ни НКВД није остао равнодушан према борбеним квалитетима финке чији су је оперативци врло радо користили на терену, свесни њених употребних квалитета у одређеним ситуацијама... Тако је 1935. године, по узору на мали шведски ловачки нож Понтуса Холмберга, направљен “нож шведског типа”.
НР40 или извиђачки нож. Масовно се производио и може се наћи и на нашим просторима, фото: Нинослав Трифуновић
Убрзо је прозван НКВД-овом или Вачинском финком по селу Вача где је у погонима компаније “Труд” почела њена производња. Главна разлика је била у материјалу дршке. Одбачен је јеленски рог и прихваћена пластична маса карболит, која је у то време важила за врхунску. Такође, мало је редизајниран и штитник за прсте и завршетак.
Сечиво је било дуго 125 мм, широко 20 мм и дебело 4 мм. Интересантно је да НКВД финка није никада званично усвојена у наоружање, већ су је оперативци набављали по сопственом нахођењу. Чувени московски Институт за физичко образовање је развио посебне технике борења прса у прса за потребе НКВД. Тако је 1940. године објављен интерни приручник, где је цела једна глава посвећена управо употреби “кратког финског или норвешког ножа” са сликом поменутог “шведског ножа”...
Уобичајен положај ножа у шаци. Овакав хват је омогућавао врло снажне убоде, захваљујући длану који је гурао сечиво према напред, фото: Нинослав Трифуновић
Вероватно ни сами Совјети нису били начисто како да званично назову овај нож, јер постоји још најмање десет имена (често у криминалном жаргону) за финку. Производња овог модела је трајала све до краја седамдесетих година прошлог века, до када је реализована испорука шест великих наруџби.
С обзиром на величину СССР и разних служби безбедности, можемо само да нагађамо колике су мамутске количине у питању. Поуздано се зна да је био службени нож 7. и 9. Управе КГБ, односно њеног наоружаног дела и службе за обезбеђење ВИП.
Нож за убадање
Већина савремених “Златоустових” модела финки се ради од нерђајућег мартензитног челика 110x18. У совјетско време, овај челик је важио за врхунски и грубо речено, његов пандан би био амерички 440Ц. Ипак, из неких својих разлога, Руси су се овога пута одлучили за савремени челик ВГ-10, што је одличан избор. Сечиво је дуго 125 мм, дебело 4 мм и широко 24 мм и окаљено на равно 60 Роквела. Ббрушење је изведено тек од половине сечива. Иако многи преферирају брушење до самих леђа ради ефикаснијег реза, у овом случају признајемо да је руска конструкција оправдано “неефикасна”.
Финка коју смо од милоште прозвали – генералском, фото: Нинослав Трифуновић
Јер, финка је нож првенствено намењен убадању. Ако би релативно уско сечиво било брушено до самих леђа, дошло би до његовог слабљења. Могло би приликом убадања непријатеља да проузрокује лом сечива, услед удара у делове војне опреме, попут копче опасача, оружја или чак ребара. На другој половини сечива су урађени уздужни жлебови, што је прилично чест детаљ код руских ножева. Трн се провлачи кроз целу дршку, урађену од грабовог дрвета обојеног у црно и укупне дужине 120 мм. Штитник је месингани и урађен је нешто мало другачије него код финке из Ваче.
Са предње стране је благо повијен према доле што онемогућава да прсти склизну на сечиво, док је задњи део снажно повијен према горе, што је детаљ који одудара од уобичајеног шаблона. Дршка је лепо заобљена са благим трбухом на предњем делу, захваљујући којем се лако правилно позиционира у шаци. Завршетак је месингани и типично обликован за финке. Осим раније наслањања длана, на њега је могуће наслонити и палац приликом обрнутог хвата и задавања убода.
Наган и финка су били нераздвојни пратиоци оперативаца НКВД, фото: Борко Шекељић
У сваком случају, врло промишљено дизајнерско решење које има и одређен естетски квалитет. Оно са чиме наш познаник није био задовољан је футрола, па је направио своју верзију од врло квалитетне, биљно штављене коже.
Генералска финка
Наредни модел смо од милоште назвали “генералским”, по руском узору. И на први поглед је одмах јасно зашто је то тако. Све на овом ножу одише чистим луксузом. Опште карактеристике, попут облика и димензија су остале исте. Оно што је другачије су материјали и украси. Ако је “Златоустов” модел пример радног ножа, онда је потоњи типичан парадни, али врхунског квалитета.
Није нам познато ко је мајстор-уметник који стоји иза овог ножарског ремек-дела, али знамо да је после одређеног ценкања купљен по цени од 400 евра, иако је почетна цена била значајно виша. На попустљивост продавца је највише утицало то што је чуо да је купац из исте оне Србије коју је његов деда Гриша ослобађао 1944. године и где је оставио своје кости.
Прво што упада у очи је да је сечиво урађено од булатчелика. Савремена верзија лако постиже тврдоће и преко 62 Роквела уз задржавање високе жилавости за тако екстремну тврдоћу. Штитник за прсте и завршетак су урађени од нерђајућег челика и по облику су блиски оригиналу, иако је, наравно и он добио одређене де лукс карактеристике. Дршка је дрвена и на њој је са пуно пажње уграђен “штит и мач”, односно грб некадашњег НКВД.
Луксузна футрола
Са истом пажњом је одрађена и припадајућа футрола - каније. И она је од истоветног дрвета, са металним оковима који су украшени попут штитника и завршетка на ножу. Висак са каишем је од квалитетне коже. Колику је пажњу мајстор-уметник посветио детаљима, види се и по томе што је са задње стране металног дугмета за копчање поставио комад танке коже да случајно не би огребао дрвену дршку. Јасно је да је ово ситница, али показује и посвећеност детаљима, што је и разумљиво, с обзиром на цену ножа.
Као што је случај са дршком, и каније су добиле свој грб, али овај пут СССР. Све у свему, читава прича је урађена одлично, како у смислу квалитета материјала и израде, тако и опште усклађености детаља. Украса има таман толико да се покаже умеће мајстора, али и да се дочара дух једног времена и идеологије. Али опет, све са мером, да не буде неукусно.
Прочитајте још: Захваљујући видео-игрицама ово ОПАСНО оружје постало је МУСТ ХАВЕ међу тинејџерима (ФОТО)
Штит и мач који су многима утеривали страх у кости, фото: Нинослав Трифуновић
Финке су биле типичан продукт једног времена, околности и филозофије живљења на простору царске Русије и СССР. Настали су као плод нужде криминалних кругова, а онда су постали омиљено хладно оружје, управо оних који су требало да лове непријатеље СССР.
Нинослав ТРИФУНОВИЋ
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
