Predstavljamo dva primerka savremene reprodukcije noža rađenih u Vači za potrebe NKVD
U zavisnosti od potreba, podneblja, životne filozofije i ko zna čega sve, razvili su se vrlo zanimljivi i krajnje različiti tipovi noževa: karambit iz Jugoistočne Azije, arapske džambije, japanski tanto, američki bovi, čileanski korvo, kavkaski kindžal, finski puko ili ruske finke.
Pročitajte još: Posle nekoliko vekova Rus Sergej Baranov otkrio tajnu livenog damaskusa (FOTO)
Finka NKVD je tip noža koji ima samo jednu namenu, foto: Ninoslav Trifunović
Svoje ime finke duguju sadašnjem ruskom susedu, a nekada integralnom delu Imperije - Finskoj. Kod Rusa su bili vrlo popularni finski radni puko noževi - kratki i lagani, sa drškom tradicionalno rađenom od brezovog drveta i dubokom kožnom futrolom, vrlo podesni za rad u drvetu. Zbog restriktivnih zakona o ručnom vatrenom oružju, kako u Carskoj Rusiji, a posebno u SSSR, pripadnici kriminalnih grupa, zbog prirode svog “posla” morali su nekako da se naoružaju.
Borbeni nož kriminalaca
Pontus Holmbergov nož koji je poslužio kao uzor za izradu NKVD finke: foto: Ninoslav Trifunović
Odgovor je nađen u finskim noževima, ali samo delimično. Finka je ipak daleko više od puka, od koga vuče korene. Kriminalci su za svoje poslovne aktivnosti ili međusobne obračune tražili su nešto prikladnije toj nameni. NJima je sečivo puka bilo suviše kratko, prsti su bili nezaštićeni prilikom ubadanja te su lako mogli da skliznu, a i oblik drške nije uvek bio najpodesniji. Ako je duboka futrola finskih radnih noževa najbolji izbor za aktivnosti u prirodi, za jedan borbeni nož nije ni približno prilagođena, najviše zbog otežanog pristupa dršci pri brzom vađenju.
Tako su nastali primerci sa nešto dužim sečivom, u proseku od 120 do 150 mm, širine oko 20 mm i debljine 4 mm i više, što je pogodovalo ubadanju protivnika. Nož je dobio štitnik za prste, koji je najčešće prednjim delom savijen prema dole, a zadnji je uglavnom bio ravan ili blago povijen prema gore. Drške su bile drvene, ali su rađene i od slagane kože, brezove kore, kasnije od plastičnih masa i slično.
Jasno se vidi ime proizvođača i tip čelika. Zadnji deo štitnika delimično odudara od originalnih modela, foto: Borko Šekeljić
Završetak drške je bio metalni i posebno oblikovan za borbenu upotrebu. Pri rukovanju je naslanjan o dlan ruke i tako je omogućavana dublja penetracija prilikom ubadanja protivnika. Futrola je rađena od kože ili drveta, ali je pokrivala samo sečivo i dobila je kožne kaišiće sa metalnom dugmadi, poput onih na starim vojničkim fišeklijama, da bi se sprečilo gubljenje noža. Sve ovo drastično odstupa od finskih uzora koji su u poređenju sa novonastalim nožem krajnje benignog izgleda.
Apsolutna popularnost
U Rusiji su ovi noževi toliko postali popularni da su često sve noževe zvali finka, baš kao što su kod nas svi terenski četvorotočkaši dobili naziv džip. Osim toga, ovekovečeni su i u nekim od najvećih umetničkih tvorevina sovjetskih pisaca, poput Bulgakovljevog remek-dela “Majstor i Margarita” ili Jesenjinovog “Pisma majci”.
Kriminalci u velikim gradovima su postali vrlo vešti u njegovoj upotrebi, pa ne čudi da je zakon iz 1935. godine doneo vrlo oštre kazne za one koji prave, drže, nose ili koriste finke bez posebne dozvole NKVD. (Narodni komesarijat za unutrašnje poslove). Tek 1996. godine je skinut sa liste zabranjenog oružja za posedovanje i dozvoljen za svakodnevnu upotrebu ukoliko je sečivo debljine do 2,5 mm.
Finka je vrlo snažno uticala i na razvoj čuvenog sovjetskog izviđačkog noža NR-40 koji je naširoko korišćen u Drugom svetskom ratu. Samo u ratnom periodu je proizvedeno preko milion primeraka i to u dve fabrike, “Trud” iz Nižnjeg Novgoroda i ZIK iz Čeljabinska. Napominjemo da je verzija ovog noža korišćena je u JNA pod nomenklaturom M-51 i često je u domaćim vojnim krugovima nazivana padobranskim ili diverzantskim nožem.
Vačinska finka
Ni NKVD nije ostao ravnodušan prema borbenim kvalitetima finke čiji su je operativci vrlo rado koristili na terenu, svesni njenih upotrebnih kvaliteta u određenim situacijama... Tako je 1935. godine, po uzoru na mali švedski lovački nož Pontusa Holmberga, napravljen “nož švedskog tipa”.
NR40 ili izviđački nož. Masovno se proizvodio i može se naći i na našim prostorima, foto: Ninoslav Trifunović
Ubrzo je prozvan NKVD-ovom ili Vačinskom finkom po selu Vača gde je u pogonima kompanije “Trud” počela njena proizvodnja. Glavna razlika je bila u materijalu drške. Odbačen je jelenski rog i prihvaćena plastična masa karbolit, koja je u to vreme važila za vrhunsku. Takođe, malo je redizajniran i štitnik za prste i završetak.
Sečivo je bilo dugo 125 mm, široko 20 mm i debelo 4 mm. Interesantno je da NKVD finka nije nikada zvanično usvojena u naoružanje, već su je operativci nabavljali po sopstvenom nahođenju. Čuveni moskovski Institut za fizičko obrazovanje je razvio posebne tehnike borenja prsa u prsa za potrebe NKVD. Tako je 1940. godine objavljen interni priručnik, gde je cela jedna glava posvećena upravo upotrebi “kratkog finskog ili norveškog noža” sa slikom pomenutog “švedskog noža”...
Uobičajen položaj noža u šaci. Ovakav hvat je omogućavao vrlo snažne ubode, zahvaljujući dlanu koji je gurao sečivo prema napred, foto: Ninoslav Trifunović
Verovatno ni sami Sovjeti nisu bili načisto kako da zvanično nazovu ovaj nož, jer postoji još najmanje deset imena (često u kriminalnom žargonu) za finku. Proizvodnja ovog modela je trajala sve do kraja sedamdesetih godina prošlog veka, do kada je realizovana isporuka šest velikih narudžbi.
S obzirom na veličinu SSSR i raznih službi bezbednosti, možemo samo da nagađamo kolike su mamutske količine u pitanju. Pouzdano se zna da je bio službeni nož 7. i 9. Uprave KGB, odnosno njenog naoružanog dela i službe za obezbeđenje VIP.
Nož za ubadanje
Većina savremenih “Zlatoustovih” modela finki se radi od nerđajućeg martenzitnog čelika 110x18. U sovjetsko vreme, ovaj čelik je važio za vrhunski i grubo rečeno, njegov pandan bi bio američki 440C. Ipak, iz nekih svojih razloga, Rusi su se ovoga puta odlučili za savremeni čelik VG-10, što je odličan izbor. Sečivo je dugo 125 mm, debelo 4 mm i široko 24 mm i okaljeno na ravno 60 Rokvela. Bbrušenje je izvedeno tek od polovine sečiva. Iako mnogi preferiraju brušenje do samih leđa radi efikasnijeg reza, u ovom slučaju priznajemo da je ruska konstrukcija opravdano “neefikasna”.
Finka koju smo od milošte prozvali – generalskom, foto: Ninoslav Trifunović
Jer, finka je nož prvenstveno namenjen ubadanju. Ako bi relativno usko sečivo bilo brušeno do samih leđa, došlo bi do njegovog slabljenja. Moglo bi prilikom ubadanja neprijatelja da prouzrokuje lom sečiva, usled udara u delove vojne opreme, poput kopče opasača, oružja ili čak rebara. Na drugoj polovini sečiva su urađeni uzdužni žlebovi, što je prilično čest detalj kod ruskih noževa. Trn se provlači kroz celu dršku, urađenu od grabovog drveta obojenog u crno i ukupne dužine 120 mm. Štitnik je mesingani i urađen je nešto malo drugačije nego kod finke iz Vače.
Sa prednje strane je blago povijen prema dole što onemogućava da prsti skliznu na sečivo, dok je zadnji deo snažno povijen prema gore, što je detalj koji odudara od uobičajenog šablona. Drška je lepo zaobljena sa blagim trbuhom na prednjem delu, zahvaljujući kojem se lako pravilno pozicionira u šaci. Završetak je mesingani i tipično oblikovan za finke. Osim ranije naslanjanja dlana, na njega je moguće nasloniti i palac prilikom obrnutog hvata i zadavanja uboda.
Nagan i finka su bili nerazdvojni pratioci operativaca NKVD, foto: Borko Šekeljić
U svakom slučaju, vrlo promišljeno dizajnersko rešenje koje ima i određen estetski kvalitet. Ono sa čime naš poznanik nije bio zadovoljan je futrola, pa je napravio svoju verziju od vrlo kvalitetne, biljno štavljene kože.
Generalska finka
Naredni model smo od milošte nazvali “generalskim”, po ruskom uzoru. I na prvi pogled je odmah jasno zašto je to tako. Sve na ovom nožu odiše čistim luksuzom. Opšte karakteristike, poput oblika i dimenzija su ostale iste. Ono što je drugačije su materijali i ukrasi. Ako je “Zlatoustov” model primer radnog noža, onda je potonji tipičan paradni, ali vrhunskog kvaliteta.
Nije nam poznato ko je majstor-umetnik koji stoji iza ovog nožarskog remek-dela, ali znamo da je posle određenog cenkanja kupljen po ceni od 400 evra, iako je početna cena bila značajno viša. Na popustljivost prodavca je najviše uticalo to što je čuo da je kupac iz iste one Srbije koju je njegov deda Griša oslobađao 1944. godine i gde je ostavio svoje kosti.
Prvo što upada u oči je da je sečivo urađeno od bulatčelika. Savremena verzija lako postiže tvrdoće i preko 62 Rokvela uz zadržavanje visoke žilavosti za tako ekstremnu tvrdoću. Štitnik za prste i završetak su urađeni od nerđajućeg čelika i po obliku su bliski originalu, iako je, naravno i on dobio određene de luks karakteristike. Drška je drvena i na njoj je sa puno pažnje ugrađen “štit i mač”, odnosno grb nekadašnjeg NKVD.
Luksuzna futrola
Sa istom pažnjom je odrađena i pripadajuća futrola - kanije. I ona je od istovetnog drveta, sa metalnim okovima koji su ukrašeni poput štitnika i završetka na nožu. Visak sa kaišem je od kvalitetne kože. Koliku je pažnju majstor-umetnik posvetio detaljima, vidi se i po tome što je sa zadnje strane metalnog dugmeta za kopčanje postavio komad tanke kože da slučajno ne bi ogrebao drvenu dršku. Jasno je da je ovo sitnica, ali pokazuje i posvećenost detaljima, što je i razumljivo, s obzirom na cenu noža.
Kao što je slučaj sa drškom, i kanije su dobile svoj grb, ali ovaj put SSSR. Sve u svemu, čitava priča je urađena odlično, kako u smislu kvaliteta materijala i izrade, tako i opšte usklađenosti detalja. Ukrasa ima taman toliko da se pokaže umeće majstora, ali i da se dočara duh jednog vremena i ideologije. Ali opet, sve sa merom, da ne bude neukusno.
Pročitajte još: Zahvaljujući video-igricama ovo OPASNO oružje postalo je MUST HAVE među tinejdžerima (FOTO)
Štit i mač koji su mnogima uterivali strah u kosti, foto: Ninoslav Trifunović
Finke su bile tipičan produkt jednog vremena, okolnosti i filozofije življenja na prostoru carske Rusije i SSSR. Nastali su kao plod nužde kriminalnih krugova, a onda su postali omiljeno hladno oružje, upravo onih koji su trebalo da love neprijatelje SSSR.
Ninoslav TRIFUNOVIĆ
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
