Претеча свих цивилних пушака Стонерове конструкције (ФОТО)

Почетком јануара 1964. године, компанија “Колт” је почела продају прве цивилне АР15 пушке, интерног кодног имена Р6000, популарније назван Колт СП1 или Колт Спортер, те тиме утрла пут најпопуларнијој спортској пушци данашњице. 

Прочитајте још: Омиљено оружје препера, а ево и зашто (ФОТО)

Канада је пре неколико дана својим грађанима забранила поседовање пушака заснованих на АР15 концепту, јер како рече неко из канадских власти, цитирам: “АР15 пушка представља концепт МСР (модерне спортске пушке) и модерног војног оружја, која је направљена са само једном сврхом, како би у што краћем временском интервалу могла да лиши живота што више људи, те њена употреба није оправдана ни за спортисте нити за ловце”. 

Забрана спортске пушке 

Колт АР15 Модел СП1, фото: А. Полић

Када је неки дизајн спортског оружја довољно “застарео” да његово (контролисано) поседовање не представља “опасност” по друштво? Није проблем у оружју, његовом типу или врсти већ у људима који га злоупотребљавају, а забранама поседовања одређених типова оружја, јер су више “опасна” него нека друга, само ће бити ускраћена права легалним власницима оружја. 

АР 10 - нов концепт оружја 

Колт АР15 СП1 је цивилна полуатуоматска пушка заснована на истоименој (АР15) конструкцији Американца Еуџина Стонера, једног од највећих изумитеља на пољу пешадијског и спортског оружја, поред Џона Браунинга. Млади инжењер Еуџин Стонер, запослен у фирми “АрмаЛите” почетком педесетих година 20. века развио је, до тада, потпуно нов концепт оружја - АР10 у калибру 7,62x51 (.308 Вин). 

У покушају да одговоре на захтеве војске за оружјем мањих габарита и тежине, бољом контролом при полуатуоматској и аутоматској ватри и повећању броја метака које војник може да носи са собом фирма “АрмаЛите” (Стонер и његов колега Џејмс Саливан) редизајнирају пушку АР10 и тако 1956. године настаје АР15. Калибар новог оружја постаје нови метак 5,56 мм, кога цивилно тржиште убрзо прихвата, а СААМИ (Институт произвођача спортског оружја и муниције, САД) стандардизује финални усвојени дизајн по незнатно измењеним спецификацијама као метак под називом .223 Ремингтон.  

“Колт” откупљује патенте 

Приметне разлике најранијих модела - одсуство алуминијумских ојачања око дугмета за избацивање оквира на доњем сандуку, као и одсуство полуге за ручно потискивање затварача у батерију, фото: А. Полић

Због неуспелих покушаја да придобију симпатије Америчке војске за ново оружје, али и недостатка сопствених производних капацитета и финансијских потешкоћа, “АрмаЛите”, 1959. “Колту” продаје патенте ових пушака. “Колт” ради минорне измене на оружју, ребрендира га и на тржиште избацује први модел своје пушке - Колт АрмаЛите АР15 Модел 01, интерно означен као Модел 601.

Потом промовишу и нуде ову “нову” пушку по светским војним круговима. Коначну судбину одређује јој постепено прихватање од стране Америчког ваздухопловства, специјалних јединица и на крају саме војске, која је невољно и под притиском развоја рата у Вијетнаму ипак 1964. године у потпуности прихватила АР15 под официјелним називом М16. Испорука првих серија “побољшаних” XМ16Е1 почела је тек 1965. 

Звезда је рођена 

Скирвач пламена својствен раном периоду, фото: А. Полић

“Колт” је 1963. године приступио дизајнирању полуаутоматске пушке за цивилно тржиште, засноване на  моделу до тада намењеном искључиво за војску у аутоматском/полуатуоматском режиму ватре. Све измене имале су за циљ да онемогуће рад оружја у аутоматском режиму и отежају његову евентуалну каснију конверзију односно злоупотребу. У тим модификацијама “Колт” је отишао најдаље од свих каснијих произвођача пушака АР15 стила. С друге стране, сва остала функционална и естетска одличја су остала непромењена. И тако... звезда је рођена - утрт је пут АР15 пушци на цивилном тржишту, добила је име Колт АР15 Модел СП1, а продаја је почела 1964. године. 

Прочитајте још: Не назире се идеално решење калибра јуришних пушака (ФОТО)

Модел СП1 се производио до 1982. године када га је заменио Спортер ИИ. Када су 1977. године патенти Еуџина Стонера истекли и остали произвођачи су могли почети цивилну производњу полуаутоматских пушака АР15 концепције. До тада је то право било резервисано само за “Колт” који је задржао право на оригинално име, тако да када на оружју и данас видите натписе АР10 и АР15 можете бити сигурни да је у питању “Колтово” оружје. 

Развој АР15 платформе 

Колт СП1 поред значаја који има јер је прва цивилна пушка АР15 стила, такође носи веома драгоцен увид у развој АР15 платформе. Јер је репрезентује на самом почетку, пре већине модификација које су дошле каснијим коришћењем. То је највише видљиво на ранијим моделима СП1 пушака из шездесетих година 20. века. Корисницима пушака АР15 типа произведених последњих 40-50 година (већини корисника) неке од ових одлика су потпуно стране. 

Упитна сврха неких “побољшања” 

Произвођачко упутство пушке СП1 из раног периода, фото: А. Полић

Када узмете у руке СП1 из раних фаза производње, прво запазите одсуство полуге за ручно потискивање затварача у батерију, а ни затварач нема прорезе о које би полуга запела. На овом “побољшању” (које је неизоставан део садашњег изгледа пушака АР15 типа) је у првим модификацијама инсистирала војска, уз образложење да војник мора имати могућност да потпомогне забрављивање затварача, уколико оно није успело да се оствари под дејством силе опруге и тежине амортизера односно “буфера”.

Конструктор Стонер је то сматрао непотребним, чак и штетним јер најгоре што можете да урадите затварачу који неће да се забрави је да га силом забравите. Али војска се оглушила о ове савете. 

Полуга за ручно потискивање затварача 

Образложење које су дали годинама касније било је да су војници “навикли” да имају полугу којом могу ручно потиснути затварач. Сврху постојања ове полуге једино могу да пронађем у лову.

Када убацујете метак у цев оружја, ако желите то да урадите тихо можете затварач полако отпуштати док не престане да се креће под силом опруге и тежином амортизера, а онда, у последњим етапама можете користити полугу како бисте мало по мало, тихо забравили затварач и довели метак у цев. Но, исто тако можете прстом благо гурати носач затварача кроз прорез за избацивање чаура и постићи слично. 

Следеће видљиве различитости односе се на тзв слабсиде сандук. Дугме за избацивање оквира на СП1 нема додатна алуминијумска ојачања око себе, која су уграђена касније како не би долазило до случајног избацивања оквира. Скривач пламена који је на М16А1 и каснијим моделима присутан у виду типа птичијег кавеза, на раној верзији СП1 је у виду “3 Пронг Дуцкбил”. Један од разлога зашто је замењен је што се густа вегетација у прашумама Вијетнама качила за његове “краке” отежавајући пробијање. На пети кундака се налази гума, без простора за смештање прибора за чишћење. 

Проблематичан амортизер 

Што се тиче разлика видљивих тек по расклапању пушке, најистакнутију представља тип амортизера односно буффера на СП1, који (верујте ми) не личи ни на шта са пушака АР15 произведених последњих 50 година. Осим изгледа, звук који производи приликом опаљења је леп. На жалост, то је једино лепо у вези с њим. Тај амортизер је лакши за 100 грама од стандардног који се сада користи у пушкама. Поред тога не садржи тегове од челика или тунгстена, већ сложене металне прстенове. Један од узрока застоја раних верзија АР15 пушака у Вијетнамском рату, лежи свакако у овом амортизеру. О чему се ради? 

Када је пушка “усвајана” односно тестирана, коришћена је муниција са једним типом (једнобазног) барута, који је касније током експлоатације у Вијтнаму промењен (без било какве консултације са конструкторима) другим типом (двобазног/сферичног) барута, који је имао другачије карактеристике сагоревања. Као резултат те разлике метак са новим типом барута је носио знатно већи притисак на порту за позајмицу гасова и тиме између осталог утицао на промену вредности “двел тиме” која је код оружја која доносе гасове опаљеног метка неопходне за препуњавање, директно у затварач, какав је АР15 веома важна. 

Двел тиме представља време које протекне од момента када зрно прође позицију порта за позамицу гасова, па све док не напусти цев (време колико гасови делују на затварач). Поред тога, брзина кретања затварача се повећала, уз прерано одбрављивање, што је заједно утицало на повећање каденце метака, изван оне за коју је пушка пројектована и почело је да долази до застоја. 

Решавање проблема “у ходу” 

Додајте томе “пропаганду” да нову пушку не треба чистити, одсуство хромираног лежишта метка, те високу влагу вијетнамске џунгле и добићете рецепт за катастрофу. На срећу проблем су увидели, лежишта па и комплетне трасе цеви су хромиране, подељени су прибори за чишћење и инструкције како правилно одржавати оружје, а брзина затварача решена је променом амортизера. Троструким повећањем тежине амортизера, смањена је брзина кретања затварача, а тиме и каденца метака. 

Променом амортизера такође је отклоњен проблем застоја, односно лагања метка у аутоматској ватри, који је настајао због неправилне вибрације (резонанце) носача затварача услед “одбијања” приликом забрављивања. Мењање амортизера је почело 1966, а већ 1967. све пушке у Вијетнаму су имале нове амортизере који се користе и данас. Овом последњом “итерацијом” М16 је постала поуздана пушка (како је и замишљена). 
Овај стари амортизер је једино што сам променио на пушци јер је неколико пута изазвао застоје.

Еџвотер буфер (доле) и стандардни амортизер који га је заменио (горе), фото: А. Полић

Пушка је дошла уз два оригинална стара Колтова оквира из истог периода, као и пушка. Један оквир је носио “слабу” опругу (то наравно није било тачно), што је изазивало застој у коме опруга магацина не стигне да издигне метак на исправну позицију, а затварач се већ вратио, најчешће ударајући половину чауре ка рамену. Узрок није била ослабљена и спора опруга магацина, већ превелика брзина затварача, због оригиналног “амортизера, три пута лакшег него што је потребно. Промена амортизера тежим, трајно је решила овај проблем и омогућила да пушка ради “мекше”. 

Упуцавање 

Поред ових разлика, као и онемогућавања аутоматске ватре изменама у самој окидачкој групи (окидање је знатно мекше и одсеченије од војног), носачу затварача и ударној игли, доњем и горњем сандуку и њиховој вези на месту предње чивије, по свему другом, пушка Колт СП1 је малте не идентична војном моделу М16А1.

Прочитајте још: Кинески пригушени аутомат за диверзанте (ФОТО)

То значи да има идентичну цев са истим кораком увијања и лежиштем (на сандуку као калибар је наведен .223 али заправо без проблема можете пуцати муницију у 5,56x45 притисцима, то је препорука произвођача), кундаком, нишанима.…Може да послужи као одличан показатељ какве је перформансе војна пушка из тог времена носила, што се употребљивости и прецизности тиче, а верујте ми оне су изванредне. 

Група од пет погодака на гонгу удаљеном 350 м, лежећи став, без наслона, фото: А. Полић

Уз адекватну муницију и исправно коришћење механичких нишана, по добром дану пушка је способна за константне групе испод 2 МОА до 300 метара. Верујем да уз оптички нишан може барем 50% боље. Задњи нишан је врло употребљив и знатно једноставнији од нишана који је дошао касније на М16А2 пушкама. 

Подесив задњи нишан 

Подесив је по правцу (кликови су 1 МОА) и по висини у форми два диоптера. Један је намењен за мање, други за веће даљине. Војно правило учи да се нишани упуцавају на 25 метара и то, са диоптером намењеним за веће даљине (обележен словем Л) нишањењем и довођењем погодака у центар мете. Потом, пребацивањем диоптера за мању даљину добијамо друго пресецање линије нишана на 250 м, односно корисну употребу нишана све до 300 м.  

За удаљеније мете користимо диоптер намењен већим даљинама (који смо користили приликом упуцавања на 25 м) и по њему друго пресецање линије нишана добијамо на 375 м, тј. са њим имамо корисну употребу до 450 м. Наравно, нишани су избаждарени за војни стандард М193 метка (грубо речено, пројектил тежине 55 гр који носи балистички коефицијент Г1 око .240, а излеће брзином на устима цеви од 998 м/с +/-12 м/с). 

Позиција главе одређује позицију групе 

Што се саме прецизности тиче, остао сам импресиониран. Наравно са начином гађања који су ми услови и употреба механичког нишана дозвољавали. Што се већих даљина тиче, рецимо, веома лако сам на 370 м погађао гонг пречника 30 цм, у класичном стрељачком лежећем ставу, без употребе ремника. 

Једна ствар коју морате применити (коју вам овај тип оружја никада неће опраштати), је позиционирање главе на образини кундака, сваки пут на исто место. У супротном, групе ће вам бити добре, али на знатно другачијем месту од положаја који сте били заузели претходно. Због тога, постоји једно правило названо НЦТХ - нос у дршку за репетирање. 

Прочитајте још: МОЋНА комбинација добрих особина (ФОТО)

Како бисте одржали увек исту позицију главе на образини кундака тј. позицију главе у односу на диоптер, усвојите стил нишањења (гађања) у коме ћете увек врхом носа на исти начин додирнути врх дршке за репетирање и ваш Цолт АР15 СП1 (или било која друга пушка АР15 стила са диоптерским нишанима) служиће попут мисли и погледа. 
После свега могу само да поновим моју констатацију - Еуџин Стонер је био геније. 

Ацо ПОЛИЋ

Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ