БРОЈ ОБОЛЕЛИХ СВЕ ВЕЋИ: На лечењу чак и девојчица од 9 година - Лекари упозоравају да АНОРЕКСИЈА може имати фаталне последице

Број девојчица и девојака које болују од анорексије се повећава из године у годину, а велики утицај имају и друштвене мреже

Oglas

У намери да буду мршаве, чак и када то јесу, многе девојке чине све да буду још мршавије, наносећи тако страшне последице по здравље и психу, кажу лекари. Више од 10.000 девојака у Србији пати од анорексије, а најмлађа пацијенткиња тренутно на лечењу јесте девојчица стара свега девет година! На удару овог озбиљног поремећаја највише су девојчице и младе жене од 12 до 25 година.

Најгоре од свега је, додају лекари, што се број анорексичних девојака повећава из године у годину.

Фаталне последице

Педијатар др Саша Милићевић упозорава да је реч о озбиљном обољењу.

- Анорексија је све учесталија код девојчица и девојака, које нису ни свесне колико је то опасно. Према тренутним подацима, у Србији више од 10.000 девојака пати од ове болести, али се бојим да их има много више, јер се велики број пацијенткиња лечи приватно или свој проблем крију унутар породице. Тренутно је на лечењу досад најмлађа пацијенткиња, која има свега девет година! - каже др Милићевић.

Највећи проблем је, напомиње доктор, што већина девојака, чак и када болест узме маха, одбија терапију, не желећи да поврати "који килограм".

- У тим ситуацијама анорексија може довести и до смрти пацијенткиње. Ретко када се деси да родитељи дођу са ћерком која је на почетку развоја обољења. То углавном буде већ поодмакла фаза, у којој дете за неколико месеци преполови килажу, насилно повраћа шта год да поједе или попије, нервозна је, револтирана, у сукобу са родитељима, па самим тим одбија и сваку врсту помоћи. Тада долази најпре до психичког поремећаја, потом оштећења органа за варење, а 15 одсто девојака доспе у фазу када се бори за живот - наглашава наш саговорник.

Лош утицај друштвених мрежа

Психотерапеут Марија Миленковић наводи да је један од узрока анорексије проблем емоционалне нестабилности због великог притиска.

- Породица мора заједно да иде на психотерапију, јер је ово један породичан проблем. Њихова подршка је много значајна у овом случају, посебно када су младе девојке у питању. Трага се за квалитетом тих односа и мислим да родитељи могу да утичу да се овакве ствари излече, односно да не дође до трагичног краја. Последњих година друштвене мреже имају велики утицај на омладину, посебно када је у питању физички изглед. Многе генерације младих девојка нису апсолутно задовољне како изгледају, па долазимо до оваквих ситуација - објашњава Миленковић и истиче да код 95 одсто девојчица које имају поремећај у исхрани, највећи проблем је поремећај односа са мајком.

Вишегодишња борба

Колико је анорексија озбиљна болест потврдила је и Магдалена Миковић, девојчица која је са 14 година упала у овај тежак проблем и пуних шест година јој је требало да се извуче из тог пакла.

- Мени се јављао страх од гојазности и страх од хране! Прошло је доста времена док сам схватила да имам проблем. Када дођете у стадијум да изгледате као да сте дошли из концентрационог логора, то је знак да болест дуго траје. Прво сам се обратила мами за помоћ. Рекла сам јој да је та моја опсесија превише јака, као и да просто не могу да једем храну коју сам некада волела. Глад је била константно присутна, а ја сам се борила са њом из страха од гојења. Након три или четири месеца глади, просто је било потребно да потражим помоћ, да се некако изборим са болешћу - започиње своју причу Магдалена.

Она открива и како је дошло до страха да се превише не угоји.

- Ишла сам на балет. Гимнастика, балет, атлетика, све је то легло поремећаја у исхрани, јер су јако висока очекивања да будемо мршаве и згодне. Од мене је било очекивано да ако желим да будем у првој линији на балету, морам да будем мршава. Нисам никада била гојазна, али сам хтела да изгубим килограм или два. Отишла сам на кето дијету и после неких седам дана успела сам да изгубим килограм. Онда ми се тај осећај свидео и дошло је до страха да не изгубим свој уложени труд, који се претворио у страх од гојења. Због тога сам само наставила да мршавим. Тако сам упала у анорексију, имала нападе панике, а моја агонија је трајала шест година, док се нисам излечила и пре свега порадила на својим емоцијама и отклањању страха од хране.