Садашњи подаци говоре да у Сједињеним Америчким Државама 25 000 до 250 000 особа има овај поремећај
Један од најтежих поремећаја који се може срести у психолошкој пракси јесте дисоцијативни поремећај личности, познат и као поремећај вишеструке личности. Реч је, наиме о постојању различитих личности (или идентитета) код једне особе од којих свака, кад је присутна, може доминирати ставовима, понашањем и емоцијама као да друге личности не постоје.
И данас постоји велика тешкоћа у дијагностиковању овог поремећаја. С обзиром на то, податке о броју оних који пате од овог поремећаја ипак треба посматрати условно. Садашњи подаци говоре да у Сједињеним Америчким Државама 25 000 до 250 000 особа има овај поремећај, док најновија истраживања дају податак да 4% до 21% психијатријских болесника има овај поремећај.
Први пут се помиње у раду америчког психијатра Мортона Принса. Његова књига “Расцеп личности”, издата 1905. године, прво је дело у коме се спомиње овај поремећај. Међутим, овај приказ случаја вишеструке личности посматран је, од стране јавности, само као сензационалистички роман.
Више пажње овом поремећају посвећено је тек 50 година након објављивања Принсове књиге, 1957. године. Психијатри Х. Тигпен и Х. Чекли објављују чланак “Три лица једне Еве”, који убрзо расветљује мистерију овог поремећаја. Њихов рад представљао је приказ случаја двадесетпетогодишње пацијенткиње са три личности. Једној је дато име Бела Ева (Wхите Еве), другој је дато име Црна Ева (Блацк Еве) док се трећа личност појавила у току терапије и она је названа Џејн.
Бела Ева је била тиха, мирна, достојанствена жена са конвенционалним схватањима и понашањем. Била је потпуно посвећена свом детету и послу, несвесна постојања друге личности. Црна Ева је, насупрот њој, била раскалашна, склона флерту и лакомислена. Трећа личност појавила се у току терапије. Она је била зрелија од осталих личности. Аутори су јој дали име Џејн и сматрају да је она резултат терапије.
Ове три личности су биле потпуно различите а, ипак, физички исте. Када би неко посматрао Еву, видео би једну особу која се различито понаша у различитим ситуацијама. Међутим, она се различито и осећала зависно од тога која је личност била доминтантна.
Откривање овог поремећаја је доста тешко. Особе које се јаве психијатру обично нису свесне присуства друге личности. Јављају се због неспецифичних симптома попут амнезије или необјашњивих промена понашања које примећује њихова околина. Дијагностиковање овог поремећаја обично траје дуго, и по више година. Аутори се слажу да је потребно најмање шест година како би се овај поремећај открио.
Узроци поремећаја
Узроци настанка овог поремећаја нису потпуно јасни. Међутим, подаци говоре да је већина особа које имају овај поремећај претрпела тешко (обично сексуално) злостављање у детињству. Наиме, ова трауматична искуства могу довести до тога да особа мора одвојити емоције страха и бола које је осећала. Потреба за одвајањем водиће затим до несвесног раздвајања (дисоцијације) различитих аспеката прве личности, при чему ће свака од личности показивати неку емоцију: бес, сексуалност, адекватност коју прва личност није имала снаге да изрази.
Током злостављања, дете покушава да се заштити од траума дисоцирајући се од застрашујућих поступака, постајући тако друга особа. Тако, дисоцирање постаје метода самозаштите од емоционалних претњи.
Симптоми поремећаја
феелинг-лостСимптоми који прате овај поремећај су крајње неспецифични – попут главобоље, губитка оријентације, амнезије и честих промена расположења. Ово отежава постављање дијагнозе јер оваква симптоматологија може бити индикатор и неког другог поремећаја. Управо зато, неопходно је посматрање у дужем временском периоду.
Особе са овим поремећајем могу испољавати тенденцију ка само-прогањању, а исто тако могу саботирати сами себе. На пример, особа која је иначе савестан возач, може, док је друга личност доминантна, возити брзо и немарно. Интересантно је то, што вишеструке личности могу показивати и различите физиолошке карактеристике попут диоптрије или коефицијента интелигенције.
Сам прелаз једне личности у другу, тзв. сwитцхинг, дешава се нагло и обично траје неколико секунди до неколико минута. Окидач за промену су обично стресне ситуације. Тада личност која постаје доминантна преузима контролу над осећањима, мислима и понашањем.
Терапија поремећаја
Сматра се да је код овог поремећаја најделотворнија психотерапија. Фармакотерапија се може примењивати, али се ипак акценат ставља на психотерапију.
Циљ терапије је ујединити одељене делове личности. Потребно је дакле, ујединити подељене емоције на начин који ће помоћи особи да разуме да стварних разлога за дисоцијацију више нема, и да се емоције могу изразити кроз једну личност без уништења и цепања исте.
Психоверзум
Бонус видео:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
