Доктор који је посветио живот проучавајући ову тему, открио је шта људи заправо виде на самрти.
Кристофер Кер је доктор палијативног збрињавања у Њујорку и провео је дуги низ година поред пацијената који су били на самрти. Говорећи за британски "Мирор", он је открио како су ситуације и код одраслих и код деце биле различите.
Посветивши своју каријеру проучавања искуства људи на самрти, он је документовао извештаје о преко хиљаду пацијената откривајући какве су визије доживљавали.
Према др Керу то омогућава пацијентима да размисле о својим животним изборима и да се помире са својом прошлошћу. Они могу оживети драга сећања или сусрете са неким особама које им нуде осећај утехе и повезаности.
Искуства деце се знатно разликују од одраслих због ограниченог схватања појма смрти. Деца често користе машту проналазећи утеху у царству фантазије. Др Кер примећује да појединци који су живели испуњене животе укључујући и оне који су били укључени у неправде имају визије повезане са људима на које су утицали.
Гостујући у једном подкасту, доктор Кер је поделио причу о човеку у својим четрдесетим годинама који је већи део живота провео у затвору због зависности од дрога, а имао је дијагнозу рака на врату.
Човек је на самрти доживео визије људи које је повредио у прошлости што га је довело до емоционалног слома. Након свих тих визија пацијент је желео да види своју ћерку и да јој се извини, а онда је након помирења преминуо.
Пацијенти на самрти, како открива Кер, не поричу лоше и болне ствари које се дешавају, већ се суочавају са њима. Он открива искуство једног пацијента који је успео да заспи накратко, а онда је доктору открио шта је сањао. Признавши му како је сањао "сјајан сан" пацијент је са доктором поделио да је то био тренутак када је добио отпусну документацију.
"Имао је сан вероватно о Нормандији и неког војника који му је рекао" доћи ћемо по тебе”, каже доктор.
Човек је након тога мирно спавао и преминуо у сну.
Оно што је дакле заједничко за све људе, независно од броја година, јесу сећања која излазе на видело и која бивају јача.
Он открива да на крају живота можете видети тзв. "пострауматски раст", где позитивни елементи претходних тешкоћа излазе на видело. Деца у тим случајевима често виде животиње које им шаљу поруку "да су вољене и да нису саме".
Описујући још једно искуство доктор је открио како је девојка визуализовала читаву сцену у болничком кревету замишљајући замак, базен и животиње око себе. На питање шта то за њу представља, одговорила је: "Сигурно место".
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
