Doktor koji je posvetio život proučavajući ovu temu, otkrio je šta ljudi zapravo vide na samrti.
Kristofer Ker je doktor palijativnog zbrinjavanja u NJujorku i proveo je dugi niz godina pored pacijenata koji su bili na samrti. Govoreći za britanski "Miror", on je otkrio kako su situacije i kod odraslih i kod dece bile različite.
Posvetivši svoju karijeru proučavanja iskustva ljudi na samrti, on je dokumentovao izveštaje o preko hiljadu pacijenata otkrivajući kakve su vizije doživljavali.
Prema dr Keru to omogućava pacijentima da razmisle o svojim životnim izborima i da se pomire sa svojom prošlošću. Oni mogu oživeti draga sećanja ili susrete sa nekim osobama koje im nude osećaj utehe i povezanosti.
Iskustva dece se znatno razlikuju od odraslih zbog ograničenog shvatanja pojma smrti. Deca često koriste maštu pronalazeći utehu u carstvu fantazije. Dr Ker primećuje da pojedinci koji su živeli ispunjene živote uključujući i one koji su bili uključeni u nepravde imaju vizije povezane sa ljudima na koje su uticali.
Gostujući u jednom podkastu, doktor Ker je podelio priču o čoveku u svojim četrdesetim godinama koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog zavisnosti od droga, a imao je dijagnozu raka na vratu.
Čovek je na samrti doživeo vizije ljudi koje je povredio u prošlosti što ga je dovelo do emocionalnog sloma. Nakon svih tih vizija pacijent je želeo da vidi svoju ćerku i da joj se izvini, a onda je nakon pomirenja preminuo.
Pacijenti na samrti, kako otkriva Ker, ne poriču loše i bolne stvari koje se dešavaju, već se suočavaju sa njima. On otkriva iskustvo jednog pacijenta koji je uspeo da zaspi nakratko, a onda je doktoru otkrio šta je sanjao. Priznavši mu kako je sanjao "sjajan san" pacijent je sa doktorom podelio da je to bio trenutak kada je dobio otpusnu dokumentaciju.
"Imao je san verovatno o Normandiji i nekog vojnika koji mu je rekao" doći ćemo po tebe”, kaže doktor.
Čovek je nakon toga mirno spavao i preminuo u snu.
Ono što je dakle zajedničko za sve ljude, nezavisno od broja godina, jesu sećanja koja izlaze na videlo i koja bivaju jača.
On otkriva da na kraju života možete videti tzv. "postraumatski rast", gde pozitivni elementi prethodnih teškoća izlaze na videlo. Deca u tim slučajevima često vide životinje koje im šalju poruku "da su voljene i da nisu same".
Opisujući još jedno iskustvo doktor je otkrio kako je devojka vizualizovala čitavu scenu u bolničkom krevetu zamišljajući zamak, bazen i životinje oko sebe. Na pitanje šta to za nju predstavlja, odgovorila je: "Sigurno mesto".
(Kurir)
BONUS VIDEO:
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
