Синдром Петра Пана је термин који се користи за описивање одрасле особе која је емоционално и социјално незрела
Можда знате причу о Петру Пану, дечаку који живи у магичном месту званом Недођија где никада не мора да одраста. Колико год дивно било да никада не морате да плаћате рачуне или заказујете преглед код доктора, у животу је важно постати одговорна одрасла особа. Људи са синдромом Петра Пана имају тенденцију да избегавају све оне обавезе и одговорности које зрелост носи са собом.
Синдром Петра Пана је термин који се користи за описивање одрасле особе која је емоционално и социјално незрела. То је метафора заснована на концепту неодрастања и заробљавања у детињству.
Синдром Петра Пана назван је по дечаку који никада није одрастао, и први пут га налазимо у књизи психоаналитичара Дена Килеја из 1983. године “Синдром Петра Пана: Мушкарци који никада нису одрасли”. Термин описује феномен одраслих који старе физички, али не и емоционално. Килеј се у свом истраживању фокусирао на мушкарце, али синдром Петра Пана је заступљен и код жена и код мушкараца.
Одрасли са синдромом Петра Пана избегавају личне и професионалне одговорности одраслог доба јер им нису дорасли. Синдром Петра Пана није званична дијагноза или стање менталног здравља које признаје Светска здравствена организација или Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје (ДСМ-5).Ипак, помаже да се уоче емоционалне незрелости које можемо видети код људи око нас или код нас самих.
Карактеристике синдрома Петра Пана
Проблеми са дугорочним плановима
Ови појединци више воле да "живе за данас" и показују мало интересовања за дугорочне планове. Тако да се понашају као деца или тинејџери који не морају да размишљају превише дугорочно.
Немогућност успостављања дугорочне везе
Тешко је некоме са синдромом Петра Пана да буде и у дугорочној романтичној вези. Њихов стил привржености је све само не сигуран и нису у стању да се емоционално посвете неком другом. Они показују знаке емоционалне недоступности, као што су неспремност да дефинишу односе, или да стално мењају партнера. Нису довољно емоционално зрели да би могли да успоставе дубоку интимну везу са другом особом.
Они се ослањају на друге људе да се брину о њима
Неко са синдромом Петра Пана може бити окарактерисан тиме што је и даље веома зависан од својих родитеља или породице. Они не могу ништа да учине да им помогну на било који смислен начин или да се истински одвоје од својих породица. Они уживају у бризи других људи“, каже психијатар Гаури Курана.
Нема интересовања за лични раст
Како старите, растете и као особа. Али ако је присутан сундром Петра Пана, онда нема разлога за одрастање: људи са овим карактеристикама уживају у животу као тинејџери и не видите ништа лоше у томе.
Тешко доношење одлука: просечна особа доноси огроман број одлука сваког дана. То је важан део зрелости. Неко са синдромом Петра Пана, међутим, може то да избегне тако што ће неко други да преузме вођство. Потпуно су парализовани када је у питању доношење одлуке.
Проблеми са новцем
Неразборито троше новац и имају друге проблеме са финансијама. За некога са синдромом Петра Пана, организовање и праћење личних финансија није важан задатак. Можда чак и нешто што избегавају – све док њихов рачун нема негативан салдо.
Избегавање сукоба и конфронтација
Неко са синдромом Петра Пана има емоционалну зрелост детета које не зна да изрази и да свесно ради са својим емоцијама. Када су у питању сукоби и конфронтације, они их избегавају што више могу. Понекад беже од стварности (игре, телевизија, телефон, алкохол), а понекада се надуре као тинејџери и лупају вратима по кући.
Занемаривање кућних послова: стан им је һаотичан, прљав и претрпан. Њима ред није важан, као што није важан ни малом детету.
Шта узрокује синдром Петра Пана?
Неки стручњаци верују да синдром Петра Пана изазивају превише заштитнички настројени родитељи. Родитељи морају да подржавају и негују своју децу, али је неопходно и да дете стекне самопоуздање које му омогућава да стане на своје ноге и научи да преузме одговорност. Како деца расту, треба да науче да се носе са проблемима и решавају их.
Рецимо да сте имали родитеље који су били као „хеликоптери“, односно увек су били ту и све време укључени у ваш живот. Водили су рачуна о свему и били превише заштитнички настројени. Можда су вас бодрили и штитили, али су такође створили климав темељ за ваше одрасло Ја. Дакле, осећали сте се несигурно или узнемирено када је дошло време да почнете да преузимате одговорност за себе.
Са друге стране спектра су родирељи који занемарују или злостављају своју децу – страх и несигурност одрастање се могу манифестовати код одрасле особе тако да она никада није сигурна у себе и плаши се да не уради нешто погрешно, па радије избегава све.
А ако сте дошли из куће са економским или емоционалним проблемима, где никада нисте научили како да рукујете новцем или односима, идеја да останете у истој ситуацији као одрасла особа је веома привлачна.
На крају крајева, све зависи од тога шта сте научили као дете и какве су вам темеље поставили родитељи или старатељи.
Како се носити са синдромом Петра Пана?
Проблем је што људи са синдромом Петра Пана немају способност да га препознају у себи. Они су у овој ситуацији већи део свог живота и не знају други начин.
Ако схватите да вам се дешава „Петар Пан“, или да ваш безбрижан начин живота продире у друге области вашег живота и изазива озбиљне проблеме у вашим везама, професионалном животу или општем благостању, стручњаци предлажу да започнете терапију. Ослободите места радозналости и сазнајте који је разлог за правац који сте преузели.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
